Замбија

Африка је попут велике извезене хаљине. Од белог песка на обалама Средоземног мора, преко златне Сахаре и смарагднозелених шума до ветровитих белих обала Рта добре наде, овај континент представља дом за десети део светске популације. Цео пејзаж је проткан многим рекама, као што су Нил, Нигер, Конго и Замбези. А дубоко у њеним наборима леже огромне резерве злата, бакра и драгог камења.

Замбија се налази на месту где се тропска кишна шума у басену реке Конго уздиже и среће са благо таласастом саваном на централноафричкој висоравни. Неки кажу да на карти ова земља подсећа на огромног накривљеног лептира. Унутар њених необичних граница, које су настале као последица колонизације, налази се подручје величине преко 750 000 квадратних километара, што је скоро седам и по пута више од површине Србије и Црне Горе.

На североистоку данашње Замбије налази се Велика раседна долина. Западним и јужним крајевима протеже се моћна река Замбези. Све до краја 19. века, ова земља је била недодирљива за странце који су пленили Африку у потрази за златом, слоновачом и робовима. Истраживач Дејвид Ливингстон, син шкотског млинара, помогао је свету да 1855. види земљу иза  „Дима који грми“ — задивљујућег чуда које је Ливингстон у част енглеске краљице касније назвао Викторијини водопади.

Убрзо је црква послала мисионаре који су, да би отворили срце континента, ревно ширили „хришћанство, трговину и цивилизацију“. Начин на који су они вршили своје мисионарско дело и није био баш нека препорука за оно што су проповедали. Ипак, није дуго прошло до доласка оних који су се уз Божју помоћ на прави начин препоручили као његове слуге (2. Кор.6:3-10).

Почеци

До 1890, на подручју данашње Замбије деловало је пет мисионарских удружења. Почетком 20. века, забринути због напретка колонијалне власти и трговачких подухвата, све више Африканаца тражило је вођство. Широм континента почели су да се појављују необични и чудни религиозни покрети. Али, ускоро ће стићи права духовна помоћ. Већ око 1911, до особа искреног срца у Замбији стигле су Студије Писма. Библијске истине из ових књига брзо су се прошириле на север, иако их нису увек преносили они који су искрено желели да служе Богу.

Чарлс Тејз Расел, који је тада надгледао дело проповедања о Краљевству, послао је 1910. Вилијама Џонстона, поузданог, разборитог брата из Глазгова, да помогне браћи у Њаси (сада Малави). Нажалост, неколицина оних који су тамо претходно отишли — и домороци и странци — изврнули су библијске истине како је њима одговарало ради себичних циљева. У наредним годинама, у Северну Родезију (сада Замбија) дошли су самозвани проповедници и пастори, и почели да заговарају идеологију која је била некаква мешавина  религије, обећања о ослобођењу и нечистих обичаја. Док је брат Џонстон помагао онима у Њаси, за које је иначе рекао да су „пуни жарке жеље да боље упознају Божју Реч“, западним областима је поклоњено мало пажње. Иако је библијска литература стизала у Северну Родезију поштом и преко радника који су се селили, дело проповедања о Краљевству у тим годинама одвијало се углавном без надгледања.

Период неизвесности

Почетак 1920-их био је период неизвесности. Локални „Покрети Куле стражаре“ умногоме су нарушили углед праве хришћанске службе Божјих слугу. Неки су говорили о размењивању жена и другим гресима. Ти појединци не само што нису разумели библијске истине већ су и лагали да су повезани са Истраживачима Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. Ипак, очигледно је било много оних који су искреним придржавањем библијских начела и ревним проповедањем показали да живе по истини.

Било је тешко препознати оне који су искрено желели да служе Богу. Томас Волдер и Џорџ Филипс, обојица из Британије, стигли су 1924. у Кептаун (у Јужноафричкој Републици) у подружницу Истраживача Библије. Брат Волдер, који је тада имао нешто више од 30 година, путовао је Родезијом како би установио ко је био повезан с називом Кула стражара. Наредне године, Вилијам Досон, из Европе, одређен је да посећује групе које су напредовале. Запазио је да су неки самозвани пастори крштавали велике масе људи, од којих већина није ни разумела, ни ценила библијску истину. Левелин Филипс (који није у сродству са Џорџом Филипсом) касније је написао: „Постало је веома јасно да је огромна већина била попут становника  Ниниве који ’нису знали шта је десно, а шта лево‘“ (Јона 4:11, NW). Многи су били искрени, али пошто скоро уопште није било публикација на домородачким језицима, људима је било тешко да разумеју истину. Стална настојања да се од владе добије дозвола за надгледање дела била су неуспешна и зато је подружница у Кептауну одлучила да се прекине с проповедањем и крштавањем. Иако се и даље могло проучавати с људима и састајати се у сврху обожавања, брат Волдер је написао писмо групама заинтересованих особа, подстичући их да се подложе овој привременој одлуци док не буде наименован представник Истраживача Библије.

Проповедање уз пругу

Вековима је локално становништво користило површинске наслаге бакра за израду оруђа и декоративних предмета. Средином 1920-их, Британска јужноафричка компанија која је већ поседовала то подручје и имала монопол над ископавањима, почела је да експлоатише огромне подземне резерве. Били су потребни радници и хиљаде су дошле из сеоских подручја у новоосноване градове уз пругу која је првобитно требало да спаја Кептаун и Каиро.

Џејмс Лука Мванго се присећа: „Друштва, како су се скупштине тада звале, функционисала су на прилично другачији начин у односу на данашњу организацију. Пре 1930, састанци за проучавање Библије били су ограничени на мале групе. Неки заинтересовани су контактирали с подружницом у Кептауну, док су други тражили литературу директно из Бруклина. Пошто је литература била на енглеском, многима је било тешко да на исправан начин разумеју истину.“ Иако су групе углавном биле мале, оне су напредовале и њихова  ревност и одлучност да организовано сведоче све више су долазиле до изражаја. То није промакло свештенству.

Кампања против Сведока

До маја 1935, истакнуте религиозне групе утицале су да се промени кривични закон Северне Родезије, чиме су увоз и дељење такозване подривачке литературе представљали озбиљан прекршај. Наравно, они који одлучују шта је подривачка литература воде се сопственим политичким или религиозним убеђењима. Како се испоставило, није било сумње да су противници тражили изговор да забране Јеховине сведоке.

Када су на вест о новом порезу избиле побуне у рударским насељима, противници су у томе видели прилику да оптуже Сведоке да раде против владе. Почетком тог истог месеца, Сведоци су имали један покрајински састанак у Лусаки. Противници су тврдили да је тај мали састанак сигурно на неки начин био повезан с немирима више од 300 километара северно. Томсон Кангале, који је у то време био младић, присећа се: „Знали смо да се спрема невоља. Уместо да проповедамо, одлучили смо да останемо у домовима и да певамо песме Краљевства. Знали смо да не треба да учествујемо у штрајковима и насиљу.“ Па ипак, уследила су хапшења и у многим градовима браћа су истерана из својих домова, а њихова библијска литература је заплењена или уништена. Гувернер је објавио забрану 20 наших публикација.

Основана је истражна комисија како би се испитало шта је проузроковало немире. Обласни комесар је  нерадо признао: „Јеховини сведоци и Кула стражара као организација немају никакве везе са штрајком.“ Ниједан Јеховин сведок није био умешан ни у једну побуну. Ипак, у једној књизи се описује шта се десило: „Истражна комисија... примила је многе озбиљне оптужбе на основу веома слабих доказа, [и] на темељу њеног извештаја, литература Јеховиних сведока је забрањена. У неколико области, поглавице [племена] су спровеле жестоку кампању против Сведока, спаљујући места за састајање која су припадала Кули стражари“ (Christians of the Copperbelt).

У међувремену, подружница у Кептауну стално је подносила молбе британском министру за колоније да се Сведоцима „дозволи да на основу од Бога датог права обожавају Јехову Бога у складу са сопственом савешћу, без мешања са стране“. Поднета је молба и за оснивање подружнице са заступником. Јехова је благословио те напоре. У марту 1936, министар је одобрио отварање складишта у Лусаки и постављање Левелина Филипса за заступника.

Четири захтева

Отварање складишта у Лусаки била је значајна победа. Међутим, све док није пружен прихватљив доказ да су скупштине надгледане на организован начин, гувернер није законски признао Јеховине сведоке као религиозну организацију. У наредним годинама, брат Филипс је марљиво радио с верном браћом како би помогао искреним особама и ојачао их, и искључио оне  који су унапређивали небиблијско поступање. Пионири су добили обуку у доктринарном, моралном и организацијском погледу, а затим су послати да помажу групама и скупштинама.

Коментаришући о том периоду, један брат је рекао: „Најбоља година за објавитеље у Замбији била је 1940. Те године се поново почело с крштавањем, које је прекинуто 1925.“

„Пре него што би јој се дозволило да се крсти“, присећа се Џејмс Мванго, „особа је морала да проучи оно што смо звали четири захтева. Затим је о њиховом значењу с њом поразговарао брат који крштава или неки други брат ког је одредио слуга друштва. Први захтев је био упознавање с истином, други покајање, трећи учење Божје Речи и четврти предање. Када је студент исправно разумео та четири захтева, могао је да се крсти. Ова процедура је била уведена да би се засигурало да они који ће бити крштени знају шта раде.“

Забрана литературе

Нарочито током Другог светског рата, владини службеници су погрешно тумачили неутралност Сведока као противљење државној регрутној политици. У децембру 1940, списак забрањене литературе се проширио и на њему се нашла сва литература коју су издавали Јеховини сведоци. Увоз литературе такође је био забрањен. У пролеће 1941, влада је издала захтев да сви, уколико поседују литературу Куле стражаре, предају те публикације или ће бити кривично гоњени, а можда чак и затворени.

Соломон Лимбела, који је био путујући надгледник и касније похађао школу Гилеад, присећа се: „Крили смо литературу у кануима на реци Замбези. Везивали  смо књиге испод кревета и чак их крили у залихама кукурузног брашна и проса.“

Један други брат каже: „Морали смо да закопамо књиге. Међутим, Веријску Библију коју смо веома ценили нисмо морали да скривамо, јер није била под забраном. Изгубили смо много књига — неке су појели термити, а неке су украли лопови. Пошто смо често ишли до места̂ где смо закопавали књиге, лопови су мислили да закопавамо неке вредне ствари. Сећам се да сам једног дана када сам отишао у шипражје да проучавам нашао књиге које су биле свуда разбацане. Сакупили смо их и поново сакрили, али на другом месту.“

Левелин Филипс је храбро написао жалбу гувернеру због забране публикација. Почетком те године је већ био у затвору због тога што је одбио војну службу, а сада је био осуђен на још шест месеци. Један добровољац који је привремено служио у складишту у Лусаки, рекао је: „Често су долазили из Одељења за криминалистику, и брат Филипс је стално позиван у полицијску станицу.“ Па ипак, брат Филипс је наставио да у скупштинама унапређује ред и дух ревности. Када су се на располагање ставила способна браћа, добили су обуку и били послати као путујуће слуге. Они су допринели томе да се 1943. достигне највећи број од 3 409 објавитеља.

Све ближе већим слободама

Након рата, подружнице Јеховиних сведока из Британије и Јужноафричке Републике стално су слале молбе Колонијалном секретаријату у Лондону за легализовање наших публикација. Када је добила петицију са више од 40 000 потписа подршке за образовно дело Јеховиних сведока, влада је скинула неке публикације са  списка забрањене литературе. Међутим, часопис Кула стражара још увек је био под забраном.

У јануару 1948, Натан Нор и Милтон Хеншел из централе Јеховиних сведока у Бруклину, први пут су посетили Замбију. Након што су присуствовали четвородневном конгресу у Лусаки, састали су се с министром унутрашњих послова и јавним тужиоцем, који су им рекли да ће ускоро бити укинуте и остале забране. Како су браћа била радосна када је дело Јеховиног народа коначно било законски признато! Првог септембра 1948, основана је нова подружница под именом Јеховини сведоци, а не Друштво Кула стражара. И власти и становништво, па чак и сама браћа, разумели су јасну разлику између Јеховиних сведока и оних који су били наклоњени сектама „Куле стражаре“.

Током претходних 40 година, религиозни противници, који су се слабо занимали за стварање Христових ученика, усмерили су своје снаге на рушење вере оних који су слушали добру вест. Јеховини сведоци, који су неко време погрешно представљани као „варалице“, наставили су да доказују да су истините Божје слуге (2. Кор. 6:8). У ишчекивању послератних слобода, они су с радошћу почели да се припремају за предстојећи пораст.

 Мисионарска служба

„Један од благослова мисионарске службе јесте то што се може видети како Јехова користи многе мушкарце и жене у остварењу своје намере. Такође причињава радост када видимо цењење оних којима се пружа духовна помоћ“, рекао је Ијан (Џон) Фергусон, који је годинама служио у Замбији. Мисионари других религија често су преокупирани социјалним и економским питањима, док се мисионари Јеховиних сведока усредсређују на дело стварања Христових ученика. Извршавајући ту Божју заповест, они пружају доказ да имају ’нелицемерну љубав‘ (2. Кор. 6:6).

Мисионарски дух је очигледан код појединаца као што је Вилијам Џонстон који је неколико година пре избијања Првог светског рата дошао у јужну Африку и ту област пропутовао уздуж и попреко. Пјет де Јахер, Пари Вилијамс и други, до почетка 1921. стигли су до Солзберија (сада Хараре), главног града суседне Јужне Родезије (сада Зимбабве). Средином 1920-их, у Северну Родезију су дошли Џорџ Филипс, Томас Волдер и Вилијам Досон. Други, од којих су неки рођени  у Северној Родезији, али су у контакт са Истраживачима Библије дошли док су радили у иностранству, вратили су се да шире „добру вест о добрим стварима“ (Римљ. 10:15). Манасе Нкхома и Оливер Кабунго дали су велики допринос у то време. Џозеф Мулемва, пореклом из Замбије, чуо је за добру вест у руднику Ванки (сада Хванге), у северном Зимбабвеу, и касније је верно служио у западној Замбији. Фред Кабомбо је служио као први путујући надгледник у том подручју. Ова браћа су била прави пионири, обрађујући подручја где се добра вест мало проповедала или се није нимало проповедала. Они су поставили добар темељ за будући раст.

Како се Други светски рат ближио крају, Чарлс Холидеј из Јужноафричке Републике одазвао се на позив Џорџа Филипса из подружнице у Кептауну да посећује групе заинтересованих особа у покрајини Западна (Замбија). У пратњи једног брата који му је помагао као преводилац, брат Холидеј је путовао теретним возом за превоз дрвне грађе, кануом и шинским колицима. Када су стигли у Сенангу, градић на око 250 километара северно од Викторијиних водопада, срдачно их је дочекало мноштво људи. Неки од присутних су путовали неколико дана и били су живо заинтересовани да чују како ће овај посетилац објаснити библијске истине.

Долазе мисионари из Гилеада

Године 1948, у Замбију су стигла два мисионара, Хари Арнот и Ијан Фергусон. Пажња је сада била усмерена на хиљаде Европљана који су се овде доселили због вађења руде бакра. Одазив је био изврстан. Те године је број Сведока који су били активни у служби порастао за 61 посто.

 У многим местима није било необично да мисионари имају листу чекања са именима особа које су желеле да проучавају Библију. Подружница је купила камионет стар десет година, који је служио двојици мисионара у путујућем делу да обилазе подручја ван индустријских центара. „Добро нас је служио“, стајало је у једном извештају, „иако смо се понекад враћали кући на три точка или вукући за собом пола шасије.“

До 1951, у Замбији је било шест мисионара. У децембру 1953, дошло је још шест њих да помогне. Међу њима су били Валори и Џон Мајлс, који су служили у Замбији шест година пре него што су добили доделу у Зимбабвеу, а онда у Лесоту. У наредним годинама, дошло је још мисионара: Џозеф Хорилук, Џон и Ијан Рентон, Јуџин Кинашук, Пол Ондејко, Питер и Вера Палисер, Ејвис Морган и други — сви су они од срца дали свој допринос. Наравно, да би били ефикасни у својој посебној служби, требало је да поднесу неке жртве и да начине извесна прилагођавања.

„Још је дете!“

„Био сам сигуран да је посреди грешка“, каже Вејн Џонсон, присећајући се како се осећао када је добио доделу да служи у Замбији. Као дипломац 36. разреда Гилеада, Вејн је стигао почетком 1962, заједно са Ерлом Арчибалдом. Сада са својом супругом Грејс служи у Канади као путујући надгледник, а о том времену каже: „Имао сам само 24 године, а изгледао сам још млађе. Док сам учио језик чињанџа [то јест чичева], чуо бих сестре како шапућу међу собом када би ме први пут виделе: ’Акали мвана‘, што значи: ’Још је дете!‘“

„Схватио сам да ћу морати потпуно да се ослоним на Јехову и његову организацију“, каже Вејн. „Желео  сам да сви знају да сам у духу Дела апостолских 16:4 само преносио упутства и информације од Јехове и његове организације. Такође сам се трудио да будем приступачан. Када се осврнем на то време, још увек се дивим што ми је била дата тако велика предност.“

Протерани!

Током 1960-их и 1970-их наступиле су промене. Повремено би у разним деловима земље наступило прогонство. Након стицања државне независности 1964, браћа су почела да се суочавају са све већим проблемима у погледу поздрављања заставе и певања химне. Крајем 1960-их, неки политичари су сматрали да су мисионари имали негативан утицај на циљеве владе. У извештају подружнице се објашњава шта се десило: „Рано ујутро 20. јануара 1968, надгледници из скоро сваке енглеске скупштине телефонирали су подружници обавештавајући је да су добили налог о протеривању. Занимљиво је да су те налоге добили не само они који су дошли из других држава већ и домаћи држављани, међу којима су били и Џорџ Мортон и Ајзак Чипунгу.“

Све се одвијало муњевитом брзином. У десет сати су у подружницу дошли имиграциони службеници и уручили налоге за пет парова мисионара. „Зачас посла“, присећа се мисионар Френк Луис, „били су на нашем прагу. План је био да браћа која служе као мисионари изађу из Бетела на задња врата и да оду код једног брата како би се почело с припремама које смо направили у случају забране. Међутим, оклевали смо да одемо јер су мисионарке биле на спрату, озбиљно болесне од маларије. Али локална браћа су инсистирала да одемо, обећавши да ће се они бринути о сестрама. Знали смо да хоће.

 „Чудно смо се осећали када смо у новинама Times of Zambia прочитали да је Кула стражара, како су нас звали, сада забрањена и да се њене ’вође‘ крију. Наша имена су се појавила на првој страни, уз обавештење да власти у потрази за нама у целом граду врше претрес од куће до куће! Локална браћа која су остала у подружници обавила су изврстан посао. Пребацили су документацију и литературу на разна места. Наредног дана смо се вратили у подружницу како бисмо се предали.“

Испред подружнице је постављена стража, а потом су појединим мисионарима и другим странцима уручени налози о протеривању. „Ми смо били међу последњима који су напустили земљу“, објашњава брат Луис. „Још увек нам стане кнедла у грлу када се сетимо групе сестара које су, иако их нисмо ни познавали лично, са својом децом пешачиле 25 километара из Калулушија само да би нас поздравиле и руковале се с нама!“

Други талас протеривања

Време је пролазило. Алберт Мусонда, који сада служи као члан Одбора подружнице у Замбији, имао је 22 године и служио је као рачуновођа у Бетелу. Једног дана 1975, изненада је стигла полиција. „Дали су мисионарима мање од два дана да напусте земљу“, каже он.

Џон Џејсон додаје: „У децембру 1975, стигло је кратко писмо из имиграционе службе у коме нам је наређено да напустимо земљу у року од 36 сати.“ Преко једног адвоката је уложена жалба и добијено је још мало времена да мисионари спакују нешто од својих ствари. „Након тога“, каже брат Џејсон, „морали смо да напустимо људе које смо пуно заволели.“

 Албертова супруга Дејлис се присећа: „Испратили смо браћу до аеродрома Саутдаун. Џон Џејсон је одлетео у Кенију, а Ијан Фергусон у Шпанију.“ Шта је довело до овог другог таласа протеривања?

По многима, конгрес 1975. био је кап у препуној чаши. „Био је то један од највећих конгреса одржаних током тог бурног периода, са преко 40 000 присутних“, присећа се Џон Џејсон. Десило се да је у близини било организовано и једно политичко окупљање на ком су неки позивали на одлучну акцију против Јеховиних сведока због њихове политичке неутралности. Брат Џејсон се присећа како је речено да је због конгреса Јеховиних сведока то политичко окупљање било слабо посећено.

Повратак мисионара

Прошло је десет година пре него што је мисионарима поново дозвољен улазак у Замбију. Током 1980-их, наступио је период веће политичке стабилности и смањених ограничења. Године 1986, Едвард Финч и његова супруга Линда, дошли су из Гамбије. За њима су почели да пристижу и други, међу којима су били Алфред и Хелен Кихе, и Дитмар и Сабина Шмит.

У септембру 1987, из Заира (данашње Демократске Републике Конго) преко Јужноафричке Републике стигли су Дејрел и Сузан Шарп. Они су дипломирали у Гилеаду 1969. и служили су у путујућем делу по целом Конгу, тако да су већ били упознати са животом у централној Африци. Дејрел, иначе прилично јак човек, у специјалној пуновременој служби је провео више од 40 година. Он каже: „Наш мисионарски дом је дуги низ година био у Лубумбашију, тик иза границе, тако да смо редовно путовали у Замбију.“

 Сузан се јасно сећа тог времена. „У Конгу је почетком 1970-их владала глад, тако да смо сваких неколико месеци морали да идемо у Замбију да обновимо залихе“, каже она. „Онда нас је почетком 1987. Водеће тело замолило да из Конга одемо на нову доделу — у Замбију!“ Пошто су се у Конгу суочавали са све већим забранама, Шарпови су били одушевљени што ће се преселити у земљу у којој су браћа добијала све већу религиозну слободу.

Ипак, било је потребно направити неке промене у служби проповедања и у подружници. Због делимичне забране службе проповедања, већина браће је само проучавала Библију са заинтересованим особама. Многим објавитељима је била страна, чак непријатна помисао да проповедају од куће до куће, што је основно  обележје активности Јеховиних сведока. Зато су браћа била подстакнута да скупе храброст и да крену у службу од куће до куће, посебно због тога што се ситуација у земљи смирила и полиција више није толико мотрила на оно што радимо.

Само напред, никако назад

Одбор подружнице је био забринут због наизгледног прекида раста током 1970-их. Традиција је отежавала браћи да проучавају са својом децом, а пошто је сведочење од куће до куће било забрањено, постало је уобичајено да очеви препуштају другима да проучавају с њиховом децом, док су они проучавали с туђом децом. Тада је дошло време за неке смеле одлуке. У наредним годинама, објавитељи су подстицани да одбаце небиблијске традиције и обичаје. Чим се скупштина одазвала, уследили су благослови, и браћа су наставила да се труде да доведу свој живот у склад с библијским начелима и начином на који функционише братство широм света.

Током петогодишњег периода након што су мисионари протерани 1975, број објавитеља је опао за скоро 11 посто. Али од када су се мисионари 1986. вратили, у наредних пет година дошло је до пораста од преко 50 посто. Од тада, број активних објавитеља се скоро удвостручио.

У једном писму подружници, Сајлас Чивека, некадашњи путујући надгледник, рекао је: „Од 1950-их наовамо, мисионари из Гилеада помагали су другима да напредују ка зрелости. Мисионари су били врло стрпљиви, пуни разумевања и добри. Пошто су се зближили са објавитељима, могли су да виде шта је требало исправити.“ Таква нелицемерна брига мисионара и дан-данас игра велику улогу у порасту.

 Штампана реч

Попут Павла и његових сарадника, данашњи Сведоци доказују да су Божје слуге тако што користе ’оружје праведности у десници и левици‘ (2. Кор. 6:7). У духовној бици, они настављају да користе „оружје“ праведности да би унапређивали право обожавање.

У почетку смо публикације имали само на енглеском. Иако су се неки у јужној Африци још 1909. претплатили на Кулу стражару, библијска истина се ширила углавном усменим путем. Један брат из тог периода је написао: „Свако село има [место окупљања] где се објављују ствари од општег значаја. Брат који путује од места до места једноставним речима преводи одломке са енглеског на матерњи језик својих слушалаца. Затим одговара на питања.“ Наравно, тачност истине која се преносила на овај начин увелико је зависила од способности и мотива онога који је преводио. Зато је, да би се међу заинтересованима унапређивали дух јединства и познавање истине, било неопходно да редовно добијају библијску литературу на свом језику.

Прве публикације

Почетком 1930-их, књига Харфа Божја и неке брошурице преведене су и издате на језику чињанџа. До 1934, шачица активних објавитеља поделила је више од 11 000 примерака. Таква активност је раздражила противнике, који су касније ’стварали неприлике служећи се законом‘ (Пс. 94:20, NW). Па ипак, до краја 1949, када часопис Кула стражара више није био забрањен, месечно издање на језику чибемба умножавало се на мимеографу и слало претплатницима.

Џонас Манџони се присећа како је преводио часописе почетком 1950-их. „На преводу на језик чибемба  радио сам са̂м“, каже он. „Добио бих енглески текст, превео га и направио исправке. Затим бих га прекуцао на матрицу за умножавање и правио копије. Требало ми је доста времена; понекад је требало одштампати 7 000 примерака сваког издања. Све сам ручно штампао, а затим увезивао. Онда сам поштом слао часописе скупштинама. Било је доста посла око лепљења маркица на гомиле часописа и ношења картонских кутија у пошту.“

Упркос ограниченој технологији, они који су учествовали у превођењу били су предани послу, због чега су могли да виде позитивне резултате свог труда. Док је служио у путујућем делу, Џејмс Мванго је руком писао превод публикација и то углавном уз светлост свеће. „Никада нисам био превише уморан за тај посао“, казао је. „Било ми је задовољство што сам својим трудом могао допринети да се обезбеди духовна храна за моју браћу, тако да су могли да напредују ка зрелости.“

’Размена руку‘

Исправно преношење истине изискује од преводиоца не само да добро познаје свој језик већ и да разуме енглески текст. Арон Мапуланга каже: „Ту и тамо, наиђе се на изразе који имају потпуно другачије значење него што то на први поглед изгледа. Сећам се како смо разматрали енглески израз ’разменити руке‘ у публикацији која је говорила о томе како је Јелисеј добио Илијине предности. Један брат је тај израз превео дословно. Рекао сам да мислим да то има неко друго значење. Након консултовања с другом браћом, разумели смо шта то заправо значи. Сећам се и како смо добили савет да не преводимо дословно реч за реч јер ће превод звучати као енглески. Трудили смо се да  избегавамо дослован превод како би текст изгледао као да је писан на језику на који преводимо.“

Помоћ технологије

У подружницама је од 1986. почео да се користи МЕПС (вишејезични електронски фотослог систем). То је умногоме помогло да се превод, провера и композиција текста убрзају. Касније је почео да се користи програм Watchtower Translation System. Тренутно се библијска литература преводи на неколико главних језика тако да је може разумети већина становника Замбије. Превод Нови свет и друго ’оружје праведности‘ наставиће да играју велику улогу у помагању људима искреног срца да упознају Јехову (2. Кор. 6:7).

Помоћ избеглицама

У Африци многи воде срећан, миран живот. Нажалост, све више људи бива погођено ратом. Преко ноћи комшије постају непријатељи, недужни људи морају да беже из својих домова, места се пустоше. Носећи са собом врло мало ствари, избеглице траже сигурност где год могу. То је данас реалност за милионе људи.

У марту 1999, бежећи од рата у Демократској Републици Конго, на хиљаде људи се слило у Замбију. Као и у многим ратовима, војске су пљачкале, приморавале мушкарце да преносе оружје, и злостављале жене и децу. Пошто Јеховини сведоци нису желели да преносе оружје, многи су понижавани и окрутно претучени. Катату Сонга, ревни општи пионир који сада има више од педесет година, присећа се: „Натерали су ме да легнем испред жена и деце, а онда су ме бичевали док се нисам онесвестио.“

Да би избегле слично малтретирање, многе породице су побегле. Док је бежао кроз дивљину, Мапенго  Китамбо се раздвојио од својих синова. Он објашњава: „Нисмо имали времена да гледамо где се ко налази. Морали смо стално да се крећемо, иако смо страшно бринули за своје.“ Да би се склонили на сигурно, многи су пешке или на бициклу превалили стотине километара.

Градић Капута био је пун избеглица. Међу њима је било скоро 5 000 браће с породицама, исцрпљених дугим и напорним путовањем. Иако нису очекивали избеглице, 200 објавитеља Краљевства из тог града спремно је указало хришћанску гостољубивост својој браћи и сестрама. Избеглица Манда Нтомпа се присећа: „Дирнуле су нас љубав и гостољубивост које су нам указане. Када су браћа сазнала да смо Сведоци, примила су нас у своје домове. Попут удовице из Сарепте, спремно су поделили с нама оно мало што су имали.“

 На северу, надомак обала језера Мверу, мала група Сведока се бринула о стотинама избеглица. Они су се организовали и обезбедили им храну и склониште. Оближње скупштине су донеле касаву и рибу. После три месеца, Сведоци из Конга су пописани и премештени у избеглички логор.

Они који беже од насиља ретко носе са собом књиге и часописе. Често се највреднији поседи морају оставити, јер је једино важно склонити се на сигурно. Међу Божјим народом је било другачије. Иако су морали што пре да побегну, неки су са собом успели да понесу и своје публикације. Па ипак, било је мало Библија и библијске литературе. Обично би на састанку са 150 присутних било само пет књига. Како су онда присутни могли да учествују? Један брат објашњава: „Они који су имали Библију тражили су стихове, а остали су пажљиво слушали. Тако  смо сви хвалили Јехову и међусобно се храбрили коментарима.“

Збрињавање материјалних потреба

Међу избеглицама највише има жена и деце. Често су слабог здравља и без хране. Како им Јеховини сведоци помажу? Новине Times of Zambia известиле су: „Похвално је што Замбијско удружење Јеховиних сведока шаље волонтере у некадашњи Заир да би се помогло избеглицама у области Великих језера.“ У чланку се објашњава да су Сведоци из Белгије, Француске и Швајцарске „послали избеглицама 500 килограма лекова, 10 тона витаминских производа, 20 тона хране и више од 90 тона одеће, као и 18 500 пари обуће и 1 000 ћебади, што је у укупној вредности било скоро милион долара“.

Брат Нтомпа се присећа: „Тог дана када је помоћ стигла, сви смо били веома узбуђени и вера нам је ојачала. Каквој брижној организацији припадамо! Тај велики израз љубави био је прекретница за многе чланове породица наше браће. Од тада, неки од њих су нам се придружили и добро напредују у свом односу с Богом.“ Материјална помоћ је давана свим избеглицама, без разлике.

До краја 1999, број избеглих лица нарастао је на преко 200 000. Једне локалне новине су известиле: „Замбија је постала једно од највећих уточишта за афричке избеглице из ратом погођених подручја.“ Упркос напорима власти да удовоље потребама избеглица, велико незадовољство је довело до насилних протеста. Након једног таквог протеста, надлежни у логору су оптужили покрајинског надгледника да им није нимало помогао у одржавању реда, иако  Јеховини сведоци нису имали ништа с немирима. Покрајински надгледник је љубазно али одлучно рекао: „Ја вам јесам помогао! Можете ли замислити како би тек било да се овој руљи придружило још 5 000 људи? Молим вас, будите захвални што бар 5 000 избеглица није учествовало у немирима јер су Сведоци. То су моја браћа!“

Јеховини сведоци су постали познати као они који доприносе миру међу избеглицама. Један владин службеник је прокоментарисао: „Чули смо да су Јеховини сведоци веома религиозни и многе смо одредили за надзорнике. Од тада, у логору влада мир јер нам они помажу и сви читају Библију. Захвалан сам Богу што су ти људи с нама и што је у логору све мирно.“

Послушност Божјој заповести о крви

Иако је практична мудрост библијског упутства „да се уздржавате... од крви“ већ дуже време очигледна, у супсахарској Африци су се појавиле многе предрасуде и неспоразуми у погледу бескрвног лечења (Дела 15:28, 29). Нажалост, према Јеховиним сведоцима се поступало грубо и понижавајуће. Није било неуобичајено да се детету које је примљено у болницу, без знања родитеља ноћу да трансфузија крви.

Шестогодишњи Мајкл, унук Џенале Мукусао која се бринула о њему, примљен је у болницу због озбиљне анемије. Лекари су одредили да му се да трансфузија. Због тога што је сестра Мукусао одбила да да̂ свој пристанак, четири дана је подносила застрашивање и малтретирање. Она каже: „Молила сам их и показивала им своју медицинску исправу, али они нису били вољни да слушају. Медицинске сестре су ме оптужиле да сам вештица која хоће да убије своје унуче.“

 Услед таквог непријатељства, неки су оклевали да иду у болницу. Многи лекари су се оглушили о право пацијента на информисану одлуку. Неколицина њих који су били вољни да помогну ризиковали су да буду оштро критиковани и чак одбачени од колега због бављења оним што су многи сматрали неприхватљивом медицином. Било је и тешкоћа изазваних неразвијеном инфраструктуром и ограниченом доступношћу замена за крв. Ипак, директор здравствене службе у индустрији бакра рекао је: „Трансфузија крви не треба да се даје онима који то не желе.“ Било је очигледно да се гледиште неких у медицинским круговима мењало.

Утицајни одбори

У Замбији су 1995. основани Служба за болничке информације и Одбори за односе с болницама. Мало њих је могло наслутити колики ће утицај ти одбори имати на став медицинара према бескрвном лечењу и правима пацијента. Део посла Одбора за односе с болницама је да посећује болнице, разговара с лекарима и организује презентације за здравствене раднике, а све то с циљем да се успостави сарадња и избегну сукоби. Ниво професионалности тих презентација одушевио је медицинско особље. У једној болници на југу државе, један лекар је био подстакнут да каже браћи: „Ви сте лекари — само нећете да признате.“

Један лекар из Холандије који ради на клиници у западној Замбији, рекао је: „Имајући у виду опасности које су повезане са употребом крви, пре две недеље смо разговарали о томе како се она може свести на најмању могућу меру. Данас смо на ту тему разговарали са стручњацима.“ Није дуго прошло, а медицинско особље које је присуствовало презентацијама Одбора за  односе с болницама почело је да препоручује колегама да и они присуствују. Програму је поклоњена посебна пажња у медицинским круговима и некадашње противљење све више је уступало место сарадњи.

Неки који служе у овим одборима морали су да савладају осећај недораслости, јер су лекари годинама сматрани малтене боговима. Брат Смарт Фири, који је служио као председавајући одбора у Лусаки, присећа се: „Нисам имао никакво медицинско образовање и недостајало ми је самопоуздање.“

Међутим, с временом су истрајност и поуздање у Јехову били награђени. Један други члан одбора присећа се тих дана: „Требало је да се тројица нас састанемо с једним лекарем, који је био веома утицајан, будући да је био министар здравља. Били смо јако нервозни. У ходнику, испред његовог кабинета, помолили смо се Јехови за помоћ да бисмо могли смело да говоримо. Када смо ушли, имали смо леп разговор и показало се да је министар био спреман на сваку сарадњу. Увидео сам да смо имали Јеховину подршку и да нема разлога да се плашимо.“

Доказ све боље сарадње између Одбора за односе с болницама и медицинара види се у спремности лекара да прихвате тешке случајеве које би пре неколико година одбили уколико нису имали слободу да трансфундирају крв. У октобру 2000, два хирурга су храбро пристала да оперишу Беатрис, шестомесечну бебу из Демократске Републике Конго. Иако је операција суженог жучног канала била успешно обављена без крви, цео случај је изазвао велико негодовање јавности.

Ипак, изјава за штампу професора Лупандо Мунконгеа, вође тима који је обавио операцију, преокренула  је ситуацију. Он је јасно истакао колико поштује став Беатрисиних родитеља. То је умногоме смањило негодовање медија. Два месеца касније, на телевизији је о том случају приказан документарни филм у ком су се могле чути речи хвале за наш став у погледу бескрвне медицине и хирургије.

„Урадите то брзо“

Мало је лекара који су остали скептични према Сведоцима и њиховом савесном ставу према крви. Чак и у сеоским подручјима Африке, већина лекара сада увиђа да су замене за крв безбедне, једноставне и ефикасне. Многи пацијенти су научили да смело бране своја права. То значи да су морали да се информишу о важним питањима и да науче како да заступају своја веровања темељена на савести.

Чак је и деци дат ’вешт језик‘ (Иса. 50:4). Нејтан, осмогодишњи дечак који је имао запаљење коштане сржи леве бутне кости, рекао је тиму лекара пре операције: „Молим вас, када ме будете оперисали, урадите то брзо тако да не изгубим пуно крви. Немојте ми давати трансфузију, јер вам иначе моји родитељи и Јехова неће опростити.“ После операције, један члан хируршког тима похвалио је Нејтанове родитеље за то како су га васпитали. Он је понизно рекао: „Ово је први пут да ме је тако млади пацијент подсетио колико је важно да поштујемо Бога.“

„Препоручујемо [се] као Божје слуге... у бесаним ноћима“, рекао је апостол Павле. Божје слуге се често сусрећу с бесаницом услед бриге за сувернике и за унапређивање правог обожавања (2. Кор. 6:3-5). То се поготово може рећи за оне који служе у Одбору за односе с болницама. Таква самопожртвованост  не пролази незапажено. Једна сестра је рекла: „Немам речи којима бих могла изразити своју захвалност. Веома је дирљиво и утешно знати какав самопожртвован дух имају браћа из Одбора, која су ми одмах прискочила у помоћ и била на располагању у било које време. Када сам морала у операциону салу по други пут у року од 24 сата, нисам паничила. Пуно су ме ојачале охрабрујуће речи те браће.“ Да, упркос ’лошем гласу‘, Јеховини сведоци настављају да се препоручују као Божје слуге тако што спремно сарађују са здравственим радницима (2. Кор. 6:8). Ојачани „добрим гласом“, они су одлучни да остану послушни Божјој заповести ’да се уздржавају... од крви‘.

Школа за обучавање наименоване браће

„У многим земљама, на групу од око 25 младића могло би се гледати као на могућу невољу“, коментарише Сајрус Њангу, члан Одбора подружнице у Замбији. „Међутим, кроз Школу за обучавање наименоване браће прошао је 31 разред енергичних, преданих младих хришћана који су прави благослов за средину у којој служе.“ Више од 600 дипломаца ове међународне школе служи у разним видовима пуновремене службе у шест земаља јужне Африке. У Замбији, више од половине путујућих надгледника завршило је ту школу. Зашто је она тако важна и каква се обука у њој стиче?

Откако је 1993. обучен први разред, број активних објавитеља у Замбији порастао је за скоро 60 посто. Ипак, још увек постоји потреба за способним мушкарцима који би предводили у скупштинама, посебно због снажног притиска средине у погледу прилагођавања традицији и обичајима који се сукобе  с библијским начелима. Наглашавајући потребу за способним мушкарцима који би пастирили и поучавали, један дипломац је рекао: „Овде је проблем то што су људи склони да толеришу неисправно поступање. Научио сам да се морамо чврсто држати онога што је исправно и да не идемо преко онога што стоји у Библији.“

У почетку се полазници сусрећу са осматрањем многих информација и с проучавањем дубоких истина. Наравно, инструктори су вољни да помогну. Један од њих, Сарел Харт, каже: „За мене је поучавање сваког разреда било као да водим групу излетника планинском стазом. У почетку, све им је ново и труде се да се привикну на непознато и задивљујуће окружење. Ту и тамо, наиђе се на неке препреке. Како их полазници савладавају и настављају да се пењу, осврћу се да виде  какве су наизглед несавладиве препреке прошли и препустили их забораву.“

Многи кажу да је захваљујући похађању ове школе њихов духовни напредак био попут метаморфозе. Елад, који сада служи као специјални пионир, каже: „Сматрао сам да нисам способан да поучавам друге и да сам премлад за веће скупштинске одговорности. Школа ми је помогла да увидим да ја то ипак могу. Шеснаест објавитеља скупштине којој сам најпре био додељен имало је проблем да води напредне библијске студије. Редовно смо разматрали предлоге и вежбали уводе пре одласка у службу. До 2001, скупштина је имала 60 објавитеља, од којих њих 20 живи у једном удаљеном подручју.“

Мерење успеха

У чему се огледа успех Школе за обучавање наименованих слугу? „Ми заиста наглашавамо колико је важно  увек бити понизан и да се о себи не мисли више него што треба“, објашњава Ричард Фруд, један од инструктора. „Потребни су зрелост, саосећање и способност да се са осмехом савладају велики проблеми. Ако се браћа могу опходити с другима на љубазан начин, показујући да желе да служе а не да други служе њима, онда сматрамо да је школа испунила своју сврху.“

Полазници се слажу с тим. Емануел, дипломац 14. разреда, каже: „То што смо додељени некој скупштини не значи да треба одмах да исправимо сваку могућу појединост. Уместо тога, наш циљ треба да буде да сарађујемо са скупштином у најважнијем делу, проповедању добре вести.“

Мозиз, који служи као пионир, каже: „Научио сам да Јехова може употребити било кога ко је понизан и да понекад познавање Библије и искуство не играју битну улогу. Оно што он гледа јесу љубав према члановима скупштине и људима којима проповедамо, као и сарадња с другима.“

Велики скупови

Претхришћански празници код Израелаца и њихови ’свети сабори‘ били су радосне прилике, када се присутнима помагало да се усредсреде на духовне ствари (Лев. 23:21; П. зак. 16:13-15). Исти случај је и на данашњим окупљањима Божјег народа. У Замбији се конгреси не одржавају у лепим савременим спортским комплексима. Браћа подижу, како их они зову, конгресна села, с малим колибама у којима ноће.

Током година, на тим локацијама су подигнуте трајније грађевине. Међутим, некада је било пуно изазова који су захтевали довитљивост. „На месту одржавања конгреса“, присећа се један обласни надгледник,  „браћа би подигла колибу за мене, обично од сламе. Затим би направила ограду око места где се седело. Седишта су била гомилице земље, а ’јастучићи‘ трава коју би ставили преко њих. Понекад би браћа поравнала напуштени термитњак како би направила подијум. На њему би саградили малу колибу из које се износио програм.“

Мисионар Петер Палисер се присећа: „На једном конгресу, браћа су одлучила да направе издигнут подијум. Један брат је био вешт у коришћењу експлозива. Све је припремио и дигао у ваздух напуштени мравињак који је био висок око шест метара. Тако смо добили узвишење на ком смо поставили подијум.“

Труд да би се присуствовало

Већина конгресних локација била је удаљена од главних путева и било је тешко доћи до њих. Робинсон Шамулума присећа се конгреса ком је присуствовао 1959. „Петнаестак нас ишло је бициклом у Кабве у покрајину Централна (Замбија)“, каже он. „Понели смо јело од кукуруза и сушену рибу. Сваке ноћи спавали смо на отвореном. У Кабвеу смо се укрцали на воз и након скоро четири дана путовања стигли смо на место одржавања конгреса.“

Ламп Чисенга се сећа једног брата који је, да би присуствовао конгресу, пешке и бициклом превалио  скоро 130 километара заједно са своје шесторо деце. Он каже: „За пут су припремили храну — печену касаву, кикирики и путер од кикирикија. Често су морали да спавају под отвореним небом.“

Док је служио као обласни надгледник, Вејн Џонсон је приметио колики су труд многи улагали да би дошли на конгрес. Написао је: „Један специјални пионир је бициклом путовао скоро недељу дана. Други су путовали у товарном простору камиона. Многи су стигли раније, чак почетком недеље у којој је требало да се одржи конгрес. Увече су певали око логорске ватре. Понекад би нас у службу проповедања ишло тако много да бисмо те недеље цело подручје обрадили три пута.“

Присутни упркос противљењу

Велика окупљања и даље су извор снаге и охрабрења за браћу. Данас се конгресима даје велики позитиван  публицитет. Међутим, током периода политичких промена, а посебно током 1960-их и 1970-их, на такве догађаје се гледало с подозрењем. Неки људи из владе су настојали свим силама да спрече браћу да обожавају Бога. Због тога што су одбијала да певају државну химну, браћа нису могла да добију неопходну полицијску дозволу за јавно окупљање. Касније су ограничења условљавала број присутних. „Година 1974. била је последња година када су се Јеховини сведоци окупили на отвореном“, присећа се Дарлингтон Сефука. „Министар унутрашњих послова је објавио да је забрањено свако јавно окупљање на ком се не пева државна химна и не истакне застава.“ Па ипак, браћи је дозвољено да се окупљају у Дворанама Краљевства, унутар ограђеног поседа. Прилагођавајући се томе, подружница је организовала да се програм дводневног покрајинског састанка одржи у Дворанама Краљевства, и у многим случајевима су присуствовале само једна или две скупштине.

На сличан начин су одржавани и обласни конгреси. „Уместо да имамо један велики обласни конгрес, имали бисмо 20 малих“, присећа се један брат који је учествовао у организацији конгреса. „Многа браћа су обучена и потом су служила у изношењу програма и у разним одељењима, тако да смо, када је забрана укинута, имали искусну браћу за организовање конгреса и покрајинских састанака.“

Крштења

Од почетка 1940-их, доста се пазило на то да они који су се крштавали потпуно разумеју важност тог чина. Некима је било тешко да потпуно изађу из „Вавилона Великог“ и да одбаце лажне религиозне  обичаје (Откр. 18:2, 4). Том проблему је доприносило то што је релативно мало њих добро читало, а и многе скупштине нису имале довољно библијске литературе за проучавање. Због тога су покрајински и обласни надгледници разговарали са сваким кандидатом како би видели да ли испуњава услове за крштење. Џефри Вилер, дипломац 33. разреда Гилеада, присећа се: „Пажљиво смо загледали бебе које су носиле њихове мајке које су желеле да се крсте како бисмо проверили да ли имају амајлије или нешто што указује на сујеверје. Било је тако много кандидата да смо скоро сваког дана током конгресне недеље остајали до поноћи.“ Захваљујући помоћи коју су скупштинске старешине добиле од путујућих надгледника, затим публикацијама, као што је књига „Реч је твоја жижак нози мојој“, и другим организационим побољшањима, касније се смањила потреба за таквим разговорима.

Трема!

Костимиране библијске драме представљају један од омиљених делова конгреса. Сваки учесник озбиљно схвата своју одговорност да пренесе осећања лика који тумачи, а у Замбији је мало оних који не умеју да  глуме. Френк Луис, некадашњи мисионар, сада члан бетелске породице у Сједињеним Државама, присећа се: „У почетку нисмо имали драму снимљену на аудио-касети. Браћа су морала да памте свој текст. Сећам се конгреса у покрајини Северна (Замбија) где смо први пут имали драму. Била је то драма о Јосифу. Браћа нису добила манускрипт јер је пошта каснила, тако да смо морали да останемо до касно у ноћ да бисмо им помогли да запамте текст. Када је драма почела, дошла је сцена у којој Петефријева жена вриштећи дозива свог мужа јер је Јосиф наводно покушао да је силује. У том моменту, брат који је глумио Петефрија добио је трему и напустио сцену. Био сам иза бине суфлирајући браћи, када сам га видео како одлази. Брзо сам га подсетио на првих неколико речи и гурнуо га назад. Сабрао се и брзо изрекао речи осуде том човеку који је стајао пред њим, оптужен за покушај силовања! Иако нам је драма замало пропала, сваки пут када читам тај библијски извештај помислим: ’Можда је било баш тако. Можда је Петефрије у бесу изашао, сабрао се и затим вратио и осудио Јосифа!‘“

Године 1978, када је четворогодишње ограничење у погледу броја присутних на конгресима попустило, суочили смо се са изазовом организовања Обласног конгреса „Победоносна вера“. Један некадашњи путујући надгледник се присећа: „На том конгресу смо имали све драме које смо пропустили претходних година када смо били принуђени да се окупљамо у Дворанама Краљевства. Конгрес је трајао пет дана и имали смо пет драма, сваког дана по једну. Надокнадили смо их све! Било је стварно лепо, али за представника Бетела и изазовно да направи преглед свих драма. Имао је пуне руке посла!“

 „Могу слободно рећи да никада нисам присуствовао лепшем конгресу“, каже један члан Одбора подружнице. „Ујутро би породице излазиле из својих колибица и сви су били тако чисти и уредни. Дошли су пред Јехову и изгледали су најбоље што су могли. Често нису седели у хладу већ на сунцу. Па ипак, били су тамо по цео дан и пажљиво су пратили програм. То је невероватан призор.“ За Јеховине сведоке, окупљање је веома важан део обожавања (Јевр. 10:24, 25). Било да је ’ожалошћен‘ због извештаја о тешкоћама и религиозном противљењу или не, Јеховин народ зна да је присуствовање великим скуповима разлог да будемо „увек радосни“ (2. Кор. 6:10).

 Градња Дворана Краљевства

„Овим писмом одобравам горе наведеној скупштини поседовање сопственог земљишта. Оно јој се даје у трајно власништво и ја сам се сложио да га она користи наредних 150 година. Нико не сме да јој прави проблеме све до раја“ (поглавица Калилеле).

Од почетка прошлог века, становници јужне Африке који су трагали за истином увидели су потребу да се окупљају ради обожавања Бога. Око 1910, Вилијам Џонстон је известио да су групе које су брзо расле градиле места за састајање од традиционалних материјала, од којих су нека могла да приме по 600 људи. Иако су многи били за то да се направе места за обожавање, нису сви били одушевљени тиме. Холанд Мушимба, који је први пут чуо за истину почетком 1930-их, присећа се: „Иако смо подстицани да се састајемо ради обожавања Бога, није се пуно говорило о томе да имамо једно стално место за састајање. Углавном смо се састајали на било ком пригодном месту — у сенци великог дрвета или у дворишту неког брата. Позивајући се на Луку 9:58, неки су говорили: Ако ни Исус није имао место за састајање, зашто бисмо се ми оптерећивали тиме?“

Пре 1950, места за састајање углавном су биле једноставне, трошне грађевине направљене од грубе дрвне грађе и блата. У прометној области Копербелт, Ијан Фергусон је убедио управника једног рудника да се на једном плацу изгради Дворана Краљевства. Године 1950, у Вусикилију је подигнута прва Дворана. Прошла је још цела деценија док браћа нису почела да граде по пројектима. Прва Дворана подигнута на тај начин била је квалитетна грађевина с равним кровом чија је изградња коштала око 12 000 замбијских квача.  Иако је тада то било прилично новца, услед инфлације данас је то мање од три евра.

Пошто су одбили да купе партијске књижице, Сведоци су се и даље суочавали са жестоким нападима патриотски настројених активиста. Места за обожавање била су спаљена. Због могућих будућих напада, нека браћа су мислила да је најбоље не градити више, већ се састајати на отвореном. Услед даљњих забрана почетком 1970-их, било је све теже купити плацеве. Иако се добро знало да Јеховини сведоци не подржавају ниједну политичку партију, власти у неким подручјима инсистирале су на томе да се уз сваку молбу на увид дају и партијске књижице.

Вистон Синкала се присећа: „Нисмо могли ни да купимо плац, а камоли да добијемо дозволу за градњу. Када смо рекли општини да ћемо је тужити, мислили су да се шалимо. Међутим, нашли смо доброг адвоката и две године касније, суд је донео пресуду у нашу корист и наложио општини да нам обезбеди плацеве. То је отворило врата будућим слободама.“

Црни коњ

Ретко се дешавало да скупштине добију плацеве с потребном документацијом. Често су браћа налазила неуређено земљиште, али без потребних папира нису могла да граде на њему. Материјали су били скупи и многи су користили лим или испражњену бурад коју су секли напола и исправљали, а затим закивали за дрвену конструкцију. О једном таквом објекту, један старешина каже: „Лим смо офарбали катраном, тако да је издалека дворана личила на великог црног коња. Унутра је врућина била неподношљива.“

 Један некадашњи покрајински надгледник каже: „Када се осврнем на прошле дане, нерадо се присећам тих објеката као Дворана Краљевства. Они нису на одговарајућ начин представљали Свевишњег Бога Јехову.“

Неке скупштине су одлучиле да изнајме сале. Иако је то изгледало као јефтино решење, настали су неки проблеми. Идрис Мунди, која је 1970-их служила у јединој енглеској скупштини у Лусаки, присећа се: „Изнајмили смо салу која је служила и као диско-клуб. Сваке суботе људи би пили и играли до у ситне сате, тако да смо недељом ујутро морали рано да долазимо како бисмо све почистили. Осећали су се пиво и цигарете; једноставно, није било достојанствено обожавати Јехову на таквом месту.“

Идрисин муж Џексон додаје: „Једне недеље је усред програма ушао младић, који је отишао до предњег дела сале, узео гајбу пива коју је оставио претходне ноћи и изашао не обазирући се на присутне.“ Не чуди што су браћа желела да имају своје Дворане Краљевства!

Историјски програм градње

Како се све више људи одазивало на поруку о Краљевству, расла је и потреба за примереним дворанама. Међутим, иако пуна одушевљења и ревности, нека браћа једва да су имала довољно да прехране своју породицу, а камоли да дају новац за Дворану Краљевства. Јехова, чија рука никад није кратка, припремао је пријатно изненађење.

Када се видело да у 40 земаља у развоју постоји потреба за преко 8 000 Дворана, Водеће тело је одлучило да убрза градњу. Увидело се да у неким подручјима  нема много мајстора за те пројекте. Такође није било баш пуно алата. Затим, у земљама са слабо развијеном економијом, многе скупштине нису могле да отплате велике зајмове. А с великим растом броја објавитеља, неким подружницама је било тешко да направе добар програм градње. Имајући све то у виду, Водеће тело је у Сједињеним Државама основало одељење за пројектовање и градњу како би се у целом свету надгледао посао повезан с градњом Дворана Краљевства. Састављена су упутства за градњу у земљама са ограниченим средствима и широм света су послати вешти добровољци.

Понекад су се устаљене методе градње морале мењати. На пример, у Замбији су жене помагале на градилиштима тако што су доносиле воду, носиле песак и кувале. Али, тимови за градњу су желели да сестре учествују и у самом послу око градње, тако да се употреби сва расположива снага.

Један поглавица у покрајини Источна (Замбија) с неверицом је посматрао како је једна сестра зидала зид Дворане Краљевства. Рекао је: „У животу нисам видео жену која зида и која то ради тако добро! Драго ми је што сам то видео.“

„Наша духовна болница“

Програм градње оставио је снажан утисак на људе. Многи који су некада били равнодушни или су се противили Јеховиним сведоцима, постали су толерантнији. На пример, један поглавица из покрајине Источна (Замбија) који се испрва противио градњи Дворана Краљевства у његовој средини, рекао је: „У почетку сам се противио вашем послу зато што је на мене утицало свештенство других религиозних деноминација.  Сада видим да сте ви овде с добрим разлогом. Ова предивна грађевина је сада наша духовна болница.“

Хришћани се првенствено напрежу да би проповедали ’добру вест о краљевству‘ (2. Кор. 6:5; Мат. 24:14). Ипак, као што свети дух подстиче Божје слуге да проповедају, он их такође покреће да вредно унапређују дело Краљевства тако што граде достојанствена места за састајање. Скупштине јасније разумеју своју улогу. Један брат је рекао: „Сада имамо веће самопоуздање када идемо у службу проповедања и позивамо људе на наше састанке јер знамо да неће доћи у неку шупу већ у Дворану Краљевства која доноси славу Јехови.“

Један други брат каже: „Ми можда и не заслужујемо да имамо тако лепу Дворану Краљевства овде у дивљини, али Јехова заслужује. Срећан сам што се Јехова прославља градњом бољих места за обожавање.“

Путујуће дело

Божјим слугама је неопходна истрајност (Кол. 1:24, 25). Путујући надгледници су пример оних који се жртвују да би подупрли Краљевство. Будући да се искрено залажу у пастирењу скупштине, за њих се стварно може рећи да су ’дарови у облику људи‘ (Еф. 4:8; 1. Сол. 1:3).

До краја 1930-их, способни мушкарци су били обучени да служе као зонске и регионалне слуге, што су заправо данашњи покрајински и обласни надгледници. „Није било лако путовати од скупштине до скупштине“, присећа се Џејмс Мванго. „Имали смо бицикле, али браћа су морала да пођу с нама како би нам помогла у ношењу пртљага, и то пешке. До одредишта смо путовали и по неколико дана. Са сваком скупштином смо проводили по две седмице.“

 „Само се онесвестио“

Као и данас, и тада је било тешко путовати сеоским подручјем. Робинсон Шамулума, који сада има преко 80 година, служио је у путујућем делу са својом супругом Џулијаном. Он се сећа како их је једне кишне сезоне ухватила жестока олуја. Када је невреме престало, није било препрека на путу, али су морали да прођу кроз блато у ком су били до седишта бицикала! Док су стигли до следеће скупштине, Џулијана је била толико исцрпљена да је једва смогла снаге да попије чашу воде.

Инок Чирва, који је током 1960-их и 1970-их служио и као покрајински и као обласни надгледник, објашњава: „Понедељак је био веома тежак дан; био је то дан за путовање. Међутим, када бисмо стигли у скупштину, заборавили бисмо на пут. Радовало нас је што смо били с браћом.“

Удаљеност и потешкоће нису биле једине препреке. Ламп Чисенга је у друштву два брата путовао до једне скупштине на северу земље. Видели су неку животињу у даљини на прашњавом путу. „Браћа је нису видела најјасније“, прича брат Чисенга. „Седела је на путу попут пса. ’Видите ли је?‘, питао сам. ’Видите ли је?‘ Тада је један од браће по силуети препознао да је то био лав. Узвикнуо је од страха и само се онесвестио. Одлучили смо да останемо ту неко време док лав не оде.“

Џон Џејсон и његова супруга Кеј, који су један период своје 26-годишње службе у Замбији провели у путујућем делу, научили су се стрпљивости суочавајући се с разним проблемима с колима. Џон прича: „Сећам се како сам на сломљеним опругама возио преко 150 километара, пошто нисмо имали ни резервне делове ни одакле да позовемо помоћ. Онда су нам се  кола покварила. Пошто су била прегрејана, могли смо само једно — да употребимо сву воду коју смо имали да охладимо мотор и да направимо последњу шољу чаја. Били смо сами и уморни и било нам је вруће. Сели смо у кола и почели да се молимо Јехови да нам помогне. У три сата по подне, наишло је возило са екипом за поправку путева — прво возило тог дана. Видевши да смо у невољи, радници су се понудили да нас шлепују. Стигли смо до браће пред сам сумрак.“

Поуздање у Јехову

У таквим околностима, путујући надгледници брзо науче да се не уздају у сопствене способности или материјалне ствари, већ у много сигурнији извор подршке — Јехову Бога и хришћанско братство (Јевр. 13:5, 6). „Служили смо тек три недеље у обласном делу и већ смо се сусрели са изазовом“, присећа се Џефри Вилер. „Били смо на месту одржавања дводневног покрајинског састанка, спремни за програм. Имали смо неки неисправан шпорет на плин који сам добио на поклон. Био је врео, ветровит дан и када сам запалио ватру, из шпорета је букнуо пламен. У року од неколико  минута, ватра је била ван контроле. Гума на хауби нашег лендровера се запалила и убрзо је цело возило било у пламену.“

Губитак возила је био страшан, али ни то није било све. Џефри каже: „Наша одећа је била у џипу у црном металном коферу. Није изгорела, већ се смежурала! Браћа су успела са друге стране да извуку наш кревет, једну кошуљу и писаћу машину. Како смо били захвални за њихову брзу реакцију!“ Личне ствари су им изгореле, а следећа два месеца се неће враћати у град. Шта сад да раде? Џефри каже: „Један брат ми је позајмио кравату и јавно предавање сам одржао у неким каљачама. Преживели смо, а браћа су учинила све што је било у њиховој моћи да утеше свог неискусног обласног надгледника.“

Кревет ван домашаја змија

Љубав и брига скупштине која ’следи пут гостољубивости‘ јача путујуће надгледнике и њихове супруге да наставе са својом самопожртвованом службом. Постоји бесконачан списак извештаја о томе како су скупштине, иако и саме у лошој материјалној ситуацији, збрињавале потребе путујућих слугу, што се веома цени (Римљ. 12:13; Посл. 15:17).

Смештај за путујуће надгледнике обично је прилично скроман, али је увек обезбеђен у духу љубави. Фред Кашимото, који је служио као покрајински надгледник почетком 1980-их, сећа се како је увече стигао у једно село у покрајини Северна (Замбија). Браћа су га срдачно дочекала. Када су сви ушли у малу кућу, браћа су ставила његов пртљаг на један велики сто направљен од стубова високих метар и по. Када је било време за спавање, брат Кашимото је питао: „Где ћу ја спавати?“

 Показујући на сто, браћа су одговорила: „То је твој кревет.“ Очигледно због много змија, браћа су направила безбеднији кревет. На душеку од бусења траве, брат Кашимото је утонуо у сан.

У сеоским подручјима, поклони су често производи са имања. „Једном приликом“, присећа се са смешком Џефри Вилер, „браћа су нам дала једно пиле. Увече смо га ставили на летвицу близу септичке јаме. Али, блесаво створење је скочило са летвице и упало у јаму. Успели смо да га извадимо помоћу мотике. Моја супруга га је потом опрала у врућој сапуњавој води са пуно дезинфекционог средства. Крајем недеље, пиле је завршило у лонцу и било је врло укусно!“

Џејсонови су доживели сличну великодушност. „Од браће бисмо стално добили пиле“, каже Џон. „Имали смо малу корпу и у њој смо носили кокошку док смо путовали по нашој области. Сваког јутра снела би јаје, тако да нисмо имали намеру да је поједемо. Када смо се паковали да кренемо даље, јасно је стављала до знања да и она хоће да пође.“

Покретне слике

Почев од 1954, снимљено је неколико филмова који су служили као вредно образовно средство. Један од њих је био Друштво новог света у акцији. „Тај филм је подстакао многе да се више залажу у служби и у скупштини“, стајало је у једном извештају подружнице. Након једне пројекције, неки су склањали опрему и смислили паролу: „Урадимо то на начин ’Друштва новог света у акцији‘“ — дакле „ревно“! У години излажења, филм је одгледало преко 42 000 људи, укључујући и владине службенике и просветне раднике, који су били одушевљени. С временом се више од милион људи у  Замбији ближе упознало с Јеховиним сведоцима и њиховом хришћанском организацијом.

Вејн Џонсон се присећа како је филм утицао на људе. Он каже: „Људи би путовали из далеких крајева да би гледали филмове који су им пуно помогли да науче нешто о Јеховиној организацији. Често би се током пројекције проломио дуг аплауз.“

Једно време, на дводневном покрајинском састанку се суботом поподне приказивао неки од филмова. У дивљини је то било врло упечатљиво. Све то је остављало снажан утисак на гледаоце, премда су они који нису били упознати са животом у другим деловима света неке сцене погрешно тумачили. У једном филму се могу видети људи како излазе из подземног пролаза у Њујорку. Многи су помислили да је то предочавало ускрсење! Ипак, филмови су помогли људима да боље разумеју дело Јеховиних сведока. Али времена су се мењала и расла је жеља за државном независношћу, што је многе окренуло против браће. Скупштине и путујући надгледници суочиће се са ситуацијама које захтевају још већу истрајност.

Уплитање политике

Северна Родезија је 24. октобра 1964. стекла независност од Британије и постала Република Замбија. Током тог периода, политичка напетост је све више расла. Неутралност Јеховиних сведока била је погрешно тумачена као прећутна подршка колонијализму.

Ламп Чисенга се сећа једног путовања у област језера Бангвеулу. Планирао је да бродом оде на острва како би посетио рибаре који су били Сведоци. Најпре је путовао аутобусом до обале језера. При изласку из аутобуса, био је замољен да покаже партијску  књижицу. Наравно, није је имао. Политички активисти су му узели ташну. Један је видео кутију на којој је писало „Кула стражара“. Јако је дунуо у пиштаљку и почео да виче: „Кула стражара! Кула стражара!“

Бојећи се немира, један службеник је са све торбама гурнуо Лампа назад у аутобус. Скупила се велика руља и сви су почели да каменују аутобус, гађајући врата, точкове и прозоре. Возач је убрзао и није стајао наредних 90 километара, све до Самфје. Преко ноћи, стање се смирило. Следећег јутра, Ламп се потпуно смирен укрцао на бродић како би обишао мале скупштине око језера.

„У истрајности у много чему“, путујући надгледници настављају да се препоручују као Божје слуге (2. Кор. 6:4). Фанвел Чисенга, чија се покрајина протезала дуж реке Замбези, запажа: „Служба покрајинског надгледника захтева свесрдну преданост и самопожртвованост.“ Ићи од скупштине до скупштине у овом подручју, значило је дуго путовати старим, бушним кануима на реци где љути нилски коњ може сломити кану као суву гранчицу. Шта је Фанвелу помогло да истраје у покрајинском делу? Смешкајући се док гледа фотографију чланова скупштине који су га испратили на обалу реке, он каже да су један извор мотивације његова браћа и сестре. Замишљено, он пита: „Где још можете наћи тако срећна лица у овом подивљалом свету?“

 Неутралност

„Свако ко служи као војник уздржава се од уплитања у послове овога света, како би угодио ономе ко га је позвао у војску.“ Тако је написао апостол Павле (2. Тим. 2:4, Weymouth). Потпуно стављање на располагање свом Вођи, Исусу Христу, од хришћана захтева да се не уплићу у политичке и религиозне организације овог света. Због таквог става, прави хришћани, који желе да остану неутрални у светским збивањима, суочавају се са изазовима и невољама (Јов. 15:19).

У Другом светском рату, с многима се због тога што нису били „патриоте“ поступало на бруталан начин. „Видели смо како су старији мушкарци због одбијања војне службе убацивани у камион као вреће кукуруза“, присећа се Бенсон Џаџ, који је касније ревно служио као путујући надгледник. „Чули смо их како говоре: ’Тидзафера за Мулунгу‘ (За Бога ћемо и умрети).“

Иако тада није био крштен, Мукосику Синали се добро сећа како је током рата питање неутралности увек било актуелно. „Сви су морали да копају и сакупљају корење пузавице мамбонго, од којег се правио растегљиви материјал. Корење се гулило и ударало како би се добиле траке које су везиване и касније уместо гуме коришћене у производњи чизама и војне опреме. Сведоци су одбијали да сакупљају то корење због тога што се тиме посредно подупирао рат. Зато су браћа кажњавана. Постали су ’непожељни елементи‘.“

Џозеф Мулемва био је међу ’непожељнима‘. Родио се у Јужној Родезији, а 1932. је дошао у покрајину Западна (Северна Родезија). Неки су тврдили да је подстицао људе да прекину да обрађују своју земљу јер се ’приближило Краљевство‘. Ту клевету је ширио један свештеник цркве Мавумбо који је презирао Џозефа.  Џозеф је ухапшен и лисицама везан за једног ментално поремећеног човека. Неки су се надали да ће га тај човек напасти. Међутим, Џозеф га је умирио. Када је пуштен, наставио је да проповеда и посећује скупштине. Умро је средином 1980-их, оставши веран до смрти.

Ојачани да се суоче с кушњама

Дух национализма и напетост у друштву довели су до застрашивања оних који због савести нису могли да учествују у политичким збивањима. Иако је стање у земљи било напето, конгрес за целу земљу одржан у Китвеу 1963. под мотом „Храбре слуге“, био је доказ мира и јединства међу Јеховиним сведоцима. Скоро 25 000 делегата, од којих су неки на овај петодневни догађај дошли запрежним колима носећи шаторе, уживало је у програму који се одржавао на четири језика. Важан говор у којем се разматрао однос хришћана према држави изнео је Милтон Хеншел. Френк Луис се присећа: „Сећамо се како је рекао да помогнемо браћи да разумеју шта значи бити неутралан. Били смо веома захвални за тај правовремени савет јер се већина браће у Замбији суочила са озбиљним кушњама и остала верна Јехови!“

Током 1960-их, Јеховини сведоци су се свуда суочавали с насилним прогонством као и уништавањем њихове имовине. Домови и Дворане Краљевства су рушени. Похвално је то што је влада реаговала тако што је ухапсила доста њих који су учествовали у прогонству. Када је Северна Родезија постала Република Замбија, Јеховини сведоци су посебну пажњу поклонили основним правима човека која су призната новим уставом. Међутим, убрзо је талас патриотизма ударио тамо где је то мало ко очекивао.

 Државни симболи

У време колонијализма, деца Јеховиних сведока су кажњавана када из верских разлога нису поздрављала заставу, тада заставу Велике Британије. Такође су кажњавана због тога што нису певала химну. Након што су браћа уложила жалбу властима, министарство образовања је попустило у свом ставу, пишући: „Гледиште ваше [групе] о поздрављању заставе опште је познато и поштује се, и ниједно дете ни на који начин не треба бити кажњено због таквог става.“ Нови републички устав улио је наду да ће већи акценат бити стављен на основне слободе, укључујући и слободу савести, мисли и вероисповести. Међутим, нова застава и химна још више су потхранили патриотизам. У школе су с великим одушевљењем уведени свакодневно поздрављање заставе и певање химне. Иако је неким младим Сведоцима дозвољено да не учествују у томе, многи други су добили батине и чак су били избачени из школе.

Један нови члан закона о образовању, донет 1966, улио је трачак наде. Њиме се родитељу или старатељу давала могућност да захтева да дете буде изузето из религиозних служби и обичаја. Зато су многа деца која су избачена поново враћена у школу. Међутим, недуго затим и уз меру тајновитости, тај члан закона је проширен, тако да је заставу и химну дефинисао као световне симболе који унапређују националну свест. Иако су браћа разговарала с властима, до краја 1966. из школе је због неутралног става избачено више од 3 000 деце.

Нема школе за Фелију

Дошло је и време да се провери законитост таквог поступања. Изабран је један случај. Фелија Качасу  је била редован ученик школе Бујантанши у области Копербелт. Иако узоран ученик, била је избачена из школе. Френк Луис се присећа како је њен случај доспео на суд: „Наш случај, који није био нимало лак јер смо се спорили с властима, изнео је господин Ричмонд Смит. Фелијино објашњење зашто није желела да поздрави заставу навело га је да прихвати случај.“

Дејлис Мусонда, која је тада и сама била ученица у Лусаки, каже: „Када је Фелијин случај изнесен на суд, стварно смо очекивали повољну пресуду. Браћа су допутовала из Муфулире да би присуствовала саслушању. Моја сестра и ја такође смо биле позване. Сећам се да је Фелија имала бели шешир и светлу хаљину. Судски поступак је трајао три дана. У земљи су још увек били неки мисионари; брат Филипс и брат Фергусон су такође дошли. Мислили смо да ће њихово присуство помоћи.“

Председавајући судија је закључио: „Не постоји основ за веровање да својим поступањем Јеховини сведоци намерно не поштују државну химну или заставу.“ Ипак, донео је пресуду да су те церемоније световне и да упркос њеним искреним веровањима, Фелија не може бити изузета од тих одредница закона о образовању. Он је сматрао да су те церемоније  неопходне ради очувања државне безбедности. Како би таква пресуда која се тицала мањине служила интересима целе нације никада није установљено. Докле год се држала својих хришћанских уверења, за Фелију није било школе!

Дејлис се присећа: „Били смо веома разочарани. Па ипак, све смо препустили у Јеховине руке.“ Притисци су били све већи, тако да су Дејлис и њена сестра напустиле школу 1967. Крајем наредне године, скоро 6 000 деце Јеховиних сведока било је избачено из школе.

Забрањена јавна окупљања

Закон из 1966. налагао је да сва јавна окупљања буду отворена певањем државне химне. То је онемогућило одржавање већих скупова на које се позива јавност. Браћа су се снашла тако што су их одржавала на приватним поседима, често око Дворана Краљевства, ограђених живицом. Заинтригирани, многи су желели да знају о чему се ради и тако је број присутних стално растао, па је 1967. на Меморијалу Христове смрти било присутно 120 025 особа.

„Током овог периода, долазило је до насилног противљења“, присећа се Ламп Чисенга. „У области Самфје, руља је напала брата Мабоа из скупштине Катанша и убила га. Браћа су понекад нападана док су била на састанку, а многе Дворане Краљевства су спаљене. Међутим, власти су задржале позитивно мишљење о Сведоцима и неки противници су ухапшени и кажњени.“

Сопствене ваздухопловне снаге!

Противници су наставили да клеветају Јеховине сведоке, тврдећи да су они изузетно богати и да ће оформити следећу владу. Једног дана, секретар владајуће  партије ненајављено је дошао у Бетел у Китвеу. Прво што су браћа приметила била је река полицајаца на капији. На састанку с представницима подружнице, постао је нервозан. „Ми смо вам дали дозволу да направите ове зграде“, рекао је, повисујући тон гласа. „Чему вам оне служе? Да ли су то зграде ваше владе?“

Неки владини службеници су и даље веровали гласинама. У покрајини Северозападна (Замбија), полиција је користила сузавац с намером да растури један конгрес. Браћа су успела да пошаљу Бетелу хитан телеграм. Један пољопривредник који је неко време живео у иностранству поседовао је мали авион, којим је довезао представнике из Бетела у Кабомпо како би се помогло да се смири ситуација и реше неспоразуми. Нажалост, то није пуно помогло да би се отклониле сумње неких који су сада рекли да Сведоци имају сопствене ваздухопловне снаге!

Браћа су пажљиво сакупила празне чауре сузавца. Касније, када су представници подружнице посетили владине службе како би изразили своју забринутост, показали су их као доказ коришћења непотребне силе. Инцидент је добио велики публицитет и запажена је мирна реакција Сведока.

Објашњавање нашег става

Покушаји да се забрани дело Јеховиних сведока нису јењавали. Подружница је желела да објасни властима зашто имамо неутралан став. Смарт Фири и Џонас Манџони били су изабрани да објасне наше ставове пред бројним владиним министрима. Током излагања, један министар је речима шибао браћу. „Радо бих вас извео напоље и пребио!“, рекао је. „Да ли ви схватате шта радите? Узимате нам најбоље  грађане, и шта нам остављате? Убице, прељубнике и лопове!“

Браћа су одмах одговорила: „Али управо такви су били неки од њих! Били су лопови, прељубници, убице, али захваљујући моћи Библије, исти ти људи су се променили и постали су најбољи грађани Замбије. Ето зашто желимо да нам дозволите да слободно проповедамо“ (1. Кор. 6:9-11).

Протеривања и делимична забрана

Као што смо споменули раније, мисионарима је наложено да напусте земљу. „Никада нећемо заборавити јануар 1968. године“, каже Френк Луис. „Један брат нам је телефоном јавио да је службеник из имиграционе службе управо био код њега. Уручио му је налог о протеривању у којем је стајало да у року од седам дана треба да заврши све послове у Замбији и напусти земљу. Затим је телефон зазвонио још једном, и још једном. На крају, један брат је звао и рекао да је чуо да је велики комплекс у Китвеу следећи на реду.“ Очигледно, намера је била да се таквим драстичним мерама наруши јединство међу Сведоцима и да се обесхрабре у вршењу свог дела.

Наредне године, председник је основао Службу за очување јавне безбедности, која је забранила дело проповедања од врата до врата. Зато су браћа морала да реорганизују службу, стављајући већи акценат на неформално сведочење. Наша служба за Краљевство постала је Наше месечно писмо, а рубрика „Презентовање добре вести“ добила је наслов „Наша интерна служба“. Тиме се мање скретала пажња владиних цензора. У априлу 1971, достигнут је највећи број од скоро 48 000 кућних библијских студија, што је био јасан показатељ  да се браћа нису обесхрабрила због настојања да се дело забрани.

С многим мисионарима дошао је и Клајв Маунтфорд, који сада живи у Енглеској. Он се присећа: „Један начин на који смо сведочили био је да повеземо људе и да разговарамо с њима о истини. У колима смо увек имали часописе који су се лако могли видети.“

Иако није било забрањено разговарати о Библији, законом је било прописано да се набави дозвола пре одласка код људи да би им се проповедало. Зато су браћа ишла код својих рођака, некадашњих школских другова, колега с посла и других. Наравно, обичан разговор се тактично могао преусмерити на неку библијску тему. Шира фамилија је углавном велика, тако да се могло разговарати с много рођака и комшија.

Подружница је 1975. године известила: „Неколико хиљада објавитеља на нашем подручју никада није ишло у службу од куће до куће. Ипак, има нових ученика и даје се изванредно сведочанство.“ Пошто је служба од врата до врата била забрањена, браћа су сведочила на друге начине. Типичан пример је брат који је радио као записничар у једном министарству. Његов посао је био да води евиденцију о именима и подацима грађана. Посебну пажњу је обраћао на особе с библијским именом и питао би их шта знају о свом имењаку из Библије. Тако је давао веома добро сведочанство. Када је дошла једна жена са својом ћерком, брат је приметио да се девојчица зове Еден. Када је питао жену да ли зна шта значи то име, признала је да не зна. Брат је укратко објаснио, објашњавајући да ће у блиској будућности цела планета постати попут првобитног раја у Едену. Жена се заинтересовала и оставила своју адресу. Њен муж се такође заинтересовао, породица  је почела да долази на састанке и касније се неколико чланова те породице крстило.

Други објавитељи су користили прилике да дају сведочанство колегама с посла. Ројд, који је радио у једној рударској компанији, користио је паузу за ручак да пита колеге за мишљење о разним стиховима. „Шта мислите, ко је ’стена‘ споменута у Матеју 16:18?“, или: „Ко је ’камен спотицања‘ у Римљанима 9:32?“ Рудари би се често окупили да чују објашњење из Светог писма. Захваљујући таквим неформалним разговорима, неколико Ројдових колега је напредовало до предања и крштења.

Захваљујући одлучности младих, други у школи имали су прилику да чују истину. Када је група деце одбила да пева патриотске песме, њихов учитељ се разбеснео и извео цео разред напоље. Једно дете из те групе се присећа: „Учитељ је сигурно мислио да нећемо певати ни наше хвалоспеве. Изгледа да је хтео да нас исмеје. Рекао је ученицима да се поделе у групе према религији којој припадају. Свакој групи је рекао да отпева једну или две песме из своје цркве. Када две групе нису могле да се сете ниједне песме, учитељ се окренуо ка нама. Почели смо да певамо ’Јеховин то је дан!‘ Изгледа да смо добро певали, јер су се људи који су пролазили заустављали да нас слушају. Затим смо певали ’Сам Јехова постао је Краљ!‘ Сви, укључујући и учитеља, почели су да аплаудирају. Вратили смо се у учионицу. Многи школски другови су нас питали где смо научили тако лепе песме и неки су почели да долазе с нама на састанке, и касније су и сами постали Сведоци.“

„Они који остављају књиге“

Током тог периода, браћа су показала да су „опрезни као змије, а ипак безазлени као голубови“ (Мат.  10:16). Због њихове јединствене литературе и одушевљеног коришћења помоћних средстава за проучавање, Јеховини сведоци су добили надимак Абапоња Ифитабо, што значи „Они који остављају (то јест, уручују) књиге“. Упркос настојањима противника да ућуткају браћу, дело проповедања о Краљевству наставило се свом снагом. Иако је противљење с повременим насиљем трајало годинама, оно се почетком 1980-их смањило.

Током 25-годишњег периода по стицању државне независности, крштено је скоро 90 000 особа. Ипак, број активних објавитеља повећао се само за око 42 000. Зашто? Истина, неки су умрли, а други се одселили.  „Међутим, још један чинилац је био и страх од људи“, присећа се Нелди, који је током тог периода служио у подружници. Многи су постали нередовни или неактивни у служби проповедања. Осим тога, независност је донела неке промене. Када су странци отишли, у пословној администрацији су остала упражњена места и сада их је требало попунити. С новим могућностима за бољим местом за становање, запослењем и образовањем, многе породице су поглед са духовних циљева усмериле на материјалистичке тежње.

Па ипак, дело је напредовало. Мудри краљ Соломон је написао: „Изјутра сеј семе своје, и у вече не дај да ти руке почивају; јер ти не знаш шта ће успети, ово или оно, или ће обоје бити једнако добро“ (Проп. 11:6). Браћа су се трудила да сеју семе истине које би изникло када се околности побољшају. Сталан напредак је захтевао да се 1976. купи нов камион за испоруку све већих наруџби литературе. Шест година касније, почело се с градњом нове штампарије на неколико километара од Бетела. Таква побољшања поставила су темељ за даљњи напредак.

Мало је земаља у централној Африци било поштеђено грађанског рата као што је то био случај са Замбијом. Иако су сада околности веома повољне за ’објављивање добре вести‘, сећање на невоље служи да подстакне верне објавитеље да ревно наставе да ’скупљају плод за вечни живот‘ (Римљ. 10:15; 2. Кор. 6:4; Јов. 4:36).

Проширење Бетела

Током 1930-их, Левелин Филипс и његови сарадници обављали су своја задужења радећи у Лусаки у изнајмљеном објекту са само две просторије. Мало ко  је могао претпоставити да ће Бетел једног дана заузимати површину од 110 хектара и да ће у њему служити више од 250 добровољаца. Та браћа и сестре служе како би духовне потребе преко 125 000 објавитеља и пионира биле задовољене. Хајде да укратко размотримо како је дошло до тог пораста.

Као што смо раније видели, до 1936. став власти се довољно променио да се дозволи отварање складишта литературе у Лусаки. Напредак дела убрзо је захтевао пресељење у већи објекат. Купљен је плац близу главне полицијске станице. Џонас Манџони се присећа: „Тамо смо имали две спаваће собе. Трпезарију је користило службено одељење, а балкон одељење за отпрему литературе.“ Џонас је 1951. узео двонедељни одмор на послу да би служио у Бетелу, а касније је позван за стално. „Посао је био добро организован и владао је пријатан дух“, каже он. „Био сам с братом Филипсом у одељењу за отпрему литературе. Радио сам на претплатама и лепио маркице на завежљаје часописа. Било је лепо знати да служимо браћи.“ Левелину Филипсу се касније придружио Хари Арнот и они су сарађивали с локалном браћом, као што су Џоб Сичела, Ендрју Џон Мулабака, Џон Мутале, Потифар Качепа и Мортон Чисуло.

Захваљујући процвату рударства, брзом развоју инфраструктуре и приливу становништва из свих делова земље, пажња се са Лусаке све више усмеравала на Копербелт. Ијан Фергусон је предложио да се купи плац у једном рударском граду и 1954. Бетел је премештен у Булевар краља Џорџа, у Луаншји. Међутим, недуго затим ни тамо није било довољно простора за збрињавање потреба све већег подручја, које је обухватало већи део источне Африке. Током Обласног конгреса  „Будне слуге“ 1959, Натан Нор из светске централе посетио је могуће локације за нови Бетел и дао је зелено светло за почетак градње. Џефри Вилер се присећа: „Френк Луис, Јуџин Кинашук и ја отишли смо с једним архитектом на нови плац у Китвеу да означимо тачну локацију новог Бетела.“ Трећег фебруара 1962, Јехови је посвећена нова подружница са стамбеним објектима, штампаријом и Двораном Краљевства. У закључку програма за посвећење, тадашњи слуга подружнице Хари Арнот усмерио је пажњу на још важнију духовну зграду коју свако мора вредно градити помоћу цигала вере, наде и љубави.

Ови објекти су постали мали због тога што је у наредних 10 година број објавитеља Краљевства порастао са 30 129 на скоро 57 000. „Брат Нор нам је рекао да проширимо штампарију“, присећа се Ијан Фергусон. „Посетио сам подружницу у Еландсфонтејну, у Јужноафричкој Републици, како бих се посаветовао с браћом. Убрзо је оданде авионом пребачена штампарска преса у Китве.“

Осим литературе и часописа, у Китвеу се штампало и месечно издање Наше службе за Краљевство за потребе браће у Кенији и другим источноафричким земљама. Зачас посла, мала штампарија постала је тесна и био је неопходан већи простор. Када нам општина није дала један слободан плац, један брат је изашао у сусрет и понудио своју земљу. Градња је завршена 1984. Китве је три деценије био центар организовања дела проповедања у Замбији.

Током тешких година након протеривања мисионара, број чланова бетелске породице толико се повећао да је 14 њих живело ван Бетела, са својим породицама. Требало је извршити даљња прилагођавања да би се  могло наставити са обављањем дела и у будућности. С временом су купљене две куће и још једна је изнајмљена, чиме се омогућило повећање броја чланова породице. Ипак, било је очигледно да су потребни нови објекти. На срећу, околности су се убрзо пуно побољшале. Године 1986, у већим местима су одређена браћа која су тражила земљу за нову подружницу. Око 15 километара западно од главног града, нађено је земљиште површине 110 хектара. То је био мудар избор јер то подручје има велику залиху подземне воде. Дејрел Шарп каже: „Мислим да нас је Јехова довео на ово предивно место.“

Посвећење и раст

У суботу, 24. априла 1993, стотине дугогодишњих Јеховиних слугу сакупило се на посвећењу нових објеката. Међу 4 000 локалне браће и сестара било је више од 160 гостију из иностранства, укључујући и мисионаре који су морали да напусте Замбију неких 20 година раније. Теодор Џерес, један од два члана Водећег тела који су били присутни, говорио је на тему „Препоручујмо се као Божје слуге“. Он је подсетио оне који су годинама верно служили да у случају да нису истрајали, не би било потребе да се ови објекте изграде. Указујући на Павлове речи Коринћанима, нагласио је да праве слуге гаје плодове духа, који им омогућавају да истрају упркос потешкоћама, кушњама и невољама. „Ви сте се препоручили као Божје слуге“, рекао је. „Ову нову подружницу саградили смо због напретка дела.“

Године 2004, завршена је нова троспратна стамбена зграда са 32 собе. Скоро 1 000 квадратних метара штампарије адаптирано је за 47 преводилачких канцеларија  са додатним простором за архиву, сале за састанке и библиотеку.

Упркос економским и другим тешкоћама, Јеховини сведоци у Замбији постали су богати у служби Богу и сматрају предношћу што своје духовно богатство могу да деле с другима (2. Кор. 6:10).

Препоручивање истине свима

Породица заузима истакнуто место у замбијској култури и захваљујући томе многи су одгајени у истини. У покрајини Западна (Замбија) постоји изрека: ’Крави рогови нису тешки.‘ Другим речима, старање  о породици не треба сматрати теретом. Хришћански родитељи схватају своју одговорност пред Богом и доказују да позитивно утичу на своју децу, препоручујући хришћанску службу речју и делом. Данас, многи ревни Сведоци су деца таквих верних особа (Пс. 128:1-4).

Јеховине сведоке у Замбији радује напредак који је постигнут захваљујући Јеховином стрпљењу и подршци (2. Петр. 3:14, 15). У почетку, истинита веровања темељена на Библији водила су их кроз период несигурности. „Нелицемерна љубав“ наставља да уједињује људе из различитих племена и да доноси сталан духовни раст без непотребног бола. Користећи ’оружје  праведности‘ да би се бранили и сведочили „у љубазности“, они су отворили очи многима, међу којима су и неки са власти, што је често водило до ’доброг гласа‘. Сада је више од 2 100 скупштина чврсто утемељено познавањем истине јер дело надгледања обављају способни дипломци Школе за обучавање наименоване браће. Иако можда предстоје још веће невоље, Јеховини сведоци су уверени да ће бити „увек радосни“ док се састају (2. Кор. 6:4-10).

Током службене 1940. године, око 5 000 особа је послушало Исусову заповест и обележило његову смрт. Дакле, сразмера у односу на укупан број становника била је 1 према 200. У недавним годинама, част Јехови те посебне вечери одало је више од пола милиона њих — тачније 569 891 у 2005 — што значи свака двадесета особа (Лука 22:19). Како је Јеховин народ успео да оствари такав напредак? Заслуга припада Јехови Богу који омогућава духовни раст (1. Кор. 3:7).

Наравно, и Јеховини сведоци у Замбији чине свој део. „Ми се не стидимо да говоримо о доброј вести; за нас је то предност“, каже један члан Одбора подружнице. Посетиоцима је очигледно да Јеховини сведоци своју службу обављају с поштовањем и озбиљношћу. Уопште не чуди што је однос 1 објавитељ на 90 становника! Ипак, има још много посла.

„Тврда кула име је Јеховино, к њој се праведник утиче и заклон налази“ (Посл. 18:10). Још увек је хитно потребно да особе искреног срца пређу на Јеховину страну. У Замбији се сваког месеца води скоро 200 000 библијских студија, што ће још многима помоћи да се предају Јехови и да постану његове верне слуге. Више од 125 000 активних Сведока у Замбији има сваки разлог да препоручује такав начин живота.

 [Оквир на 168. страни]

Замбија

Земља: Ова континентална земља пространих равница и густих шума налази се на висоравни од око 1 200 метара надморске висине. Река Замбези представља већи део јужне границе.

Становништво: Становници Замбије су углавном писмени и изјашњавају се као хришћани. На селу људи живе у кућама са сламнатим крововима и храну производе сами.

Језик: Службени језик је енглески, иако се говори и преко 70 домородачких језика.

Привреда: Главна привредна грана је вађење и прерада бакра. Од пољопривредних култура узгајају се кукуруз, шећерна трска, пиринач и кикирики.

Исхрана: Доста се користи кукуруз. Једно од омиљених јела је ншима, густа кукурузна каша.

Клима: Пошто се Замбија налази на извесној надморској висини, овдашња клима је блажа него што би се претпоставило за земљу у јужној Африци. Понекад долази до суше.

 [Оквир/Слика на странама 173-175]

Добио сам 17 месеци и 24 ударца шибом

Косаму Мванза

Рођен: 1886.

Крштен: 1918.

Неки подаци: Истрајао упркос прогонству и деловању лажне браће. Верно је служио као пионир и старешина све док 1989. није завршио земаљски живот.

Приступио сам војсци и почетком Првог светског рата служио као болничар у пуку Северне Родезије. У децембру 1917, док сам био на одсуству, упознао сам два човека из Северне Родезије који су били повезани са Истраживачима Библије. Дали су ми шест томова Студија Писма. Наредна три дана просто сам гутао информације из тих књига. Више се нисам враћао у рат.

Било је тешко одржавати контакт с подружницом Јеховиних сведока, тако да смо ја и још нека браћа радили без упутстава организације. Ишли смо од села до села, окупљали људе, држали проповеди и одговарали на питања присутних. С временом смо на северу земље изабрали једно место за окупљање које смо назвали Галилеја. Одатле смо позивали заинтересоване да дођу и слушају тумачење Библије. Требало је да ја надгледам како се све то одвија. Нажалост, појавила су се многа лажна браћа и унела пометњу.

Били смо ревни у проповедању. Али дошло је  до подела међу људима којима су у тој области проповедали католички и протестантски мисионари. Ми смо наставили да одржавамо велике састанке. Сећам се како се у јануару 1919. на брдима близу Исоке окупило нас 600. Не знајући шта планирамо, дошле су полиција и војска, уништиле нам Библије и књиге, и ухапсиле многе од нас. Једни су били одведени у затвор близу Касаме, други у Мбали, а неки чак на југ у Ливингстон. Неки су осуђени на три године. Ја сам добио 17 месеци затвора и 24 ударца шибом по туру.

Када сам пуштен, отишао сам у родно село и наставио да проповедам. Касније сам поново ухапшен, ишибан и одведен у затвор. Противљење се наставило. Поглавица је одлучио да протера браћу из села. Сви смо се преселили у једно друго село, где нас је примио тамошњи поглавица. Настанили смо се тамо и уз његову дозволу подигли своје село које смо назвали Назарет. Дозвољено нам је да будемо тамо под условом да наше активности не ремете мир. Поглавица је био задовољан нашим владањем.

Крајем 1924, вратио сам се на север у Исоку, где ми је један добронамеран обласни комесар помогао да боље савладам енглески. Током тог периода, појавиле су се неке самозване вође, које су извртале учења и тиме завеле многе. Ипак, ми смо наставили да одржавамо састанке по домовима. Неколико година касније, добио сам позив да се у Лусаки нађем с Левелином Филипсом, који ми је дао задужење да посећујем скупштине у пограничном делу између Замбије и Танзаније. Да бих ојачао браћу, ишао сам чак до Мбеје у Танзанији. Након што бих посетио све скупштине, вратио бих се у своју скупштину. То сам радио до 1940-их, када су у том својству почели да служе покрајински надгледници.

 [Оквир/Слике на странама 184-186]

Помагање суседима са севера

Године 1948, новооснована подружница у Северној Родезији преузела је надгледање дела проповедања о Краљевству у већем делу онога што се некада звало Британска источна Африка. У то време, у висијама суседних земаља које се налазе северно од Замбије било је мало објавитеља. Пошто су се тадашње власти у великој мери противиле доласку страних мисионара, ко је могао да помогне понизним људима да упознају истину?

Када се Хепи Чисенга ставио на располагање да служи као општи пионир у покрајини Централна (Замбија), изненадио га је позив да служи у удаљеном подручју код Нџомбеа, у Танзанији. „Када смо моја супруга и ја прочитали реч ’удаљено‘, мислили смо да ћемо сарађивати с другим објавитељима у неком забаченом подручју. Убрзо смо сазнали да смо ми били први који су проповедали тамо. Људи би се изненадили када бисмо им у њиховој Библији показали име Јехова и изразе као што је Армагедон. Тако су мојој супрузи наденули надимак Армагедон, а мени Јехова. Када смо касније премештени у Арушу, за собом смо оставили групу зрелих објавитеља.“

Године 1957, Вилијам Ламп Чисенга добио је доделу да служи као специјални пионир у планинама  око Мбеје, у Танзанији. „Заједно са супругом Мери и наша два сина дошао сам у новембру. Целу ноћ смо провели на аутобуској станици пошто су хотели били пуни. Иако је ноћ била хладна и кишовита, нисмо се обесхрабрили већ смо се ослонили на Јехову. Ујутро сам оставио породицу на станици и кренуо да потражим смештај. Нисам баш знао куда идем, али понео сам са собом часописе Кула стражара и успут уручио неколико примерака. Стигао сам у пошту и започео разговор с човеком по имену Џонсон. ’Одакле сте и куда идете?‘, питао је. Рекао сам му да сам дошао да проповедам добру вест. Када сам му рекао да сам Јеховин сведок, казао је да је родом из Лундазија, из покрајине Источна (Замбија) и да је крштени Сведок, али да је већ неко време неактиван. Доселили смо се код њега. С временом су Џонсон и његова супруга духовно ојачали и помогли нам да научимо свахили. Касније се вратио у Замбију и почео је поново да проповеда добру вест. Тај догађај ме је научио да никада не потцењујем Јеховину способност да помогне својим слугама и да никада не сматрам да је немогуће помоћи другима када се укаже прилика за то.“

Бернард Мусинга је као пуновремени слуга са својом супругом Полин и петоро мале деце проповедао од Уганде, преко Кеније, до Етиопије. О посети Сејшелима, Бернард прича: „Године 1976, требало је да посетим једну групу на предивном острву Праслен. Људи су били одани католици, тако да је повремено долазило до неспоразума. На пример, син једног новог објавитеља одбијао је да користи знак плус на часовима математике говорећи: ’То је крст, а ја не верујем у крст.‘ Због тога су верске вође изнеле бесмислену оптужбу: ’Јеховини сведоци не дају својој деци да уче математику‘. У разговору с министром просвете, с поштовањем смо објаснили своја веровања и решили тај неспоразум. Захваљујући пријатељском односу који смо развили с њим, мисионари су могли да уђу у земљу.“

[Слика]

Хепи Мваба Чисенга

[Слика]

Вилијам Ламп Чисенга

[Слика]

Бернард и Полин Мусинга

 [Оквир/Слика на странама 191, 192]

„Мисли на своју будућност!“

Мукосику Синали

Рођен: 1928.

Крштен: 1951.

Неки подаци: Дипломирао у Гилеаду и био преводилац. Сада служи као скупштински старешина.

На дан мог крштења, пришао ми је мисионар Хари Арнот. Постојала је потреба за преводиоцима за силози језик. „Можеш ли помоћи?“, питао је. Убрзо сам примио писмо о додели и примерак Куле стражаре. Те вечери сам прионуо на посао. Превођење је било напорно и требало је сатима писати старим пенкалом. Није постојао речник силози језика. Дању сам радио у пошти, а ноћу сам преводио. Понекад бих добио поруку од подружнице: „Молимо те пошаљи превод одмах.“ Често сам размишљао: ’Зашто не бих започео пуновремену службу?‘ Одлучио сам да дам отказ у пошти. Иако су ми надлежни веровали, овом одлуком сам изазвао неке сумње. Да нисам украо неки новац? Пошта је послала два Европљанина да испитају ствар. Детаљном контролом установили су да није постојао никакав проблем. Нису могли да схвате зашто сам дао отказ. Шефови су ми понудили унапређење ако останем, а када сам одбио, рекли су ми: „Мисли на своју будућност!“

Али ја то и јесам учинио. Године 1960, позван сам да служим у Бетелу. Недуго затим сам примио позив да похађам школу Гилеад. Био сам пун зебње. Први пут у животу сам летео авионом — најпре за Париз, онда за Амстердам и на крају за Њујорк. Сећам се да сам размишљао: ’Да ли се помазаници осећају овако када иду на небо?‘ Одушевила ме је срдачна добродошлица у светској централи — браћа су била тако понизна и нису имала нимало предрасуда. Моја додела је била Замбија, где сам се вратио и наставио да помажем око превода.

 [Оквир/Слика на 194 страни]

Бржи од орлова

Катуку Нкобонго је инвалид; он не може да хода. Једне недеље приликом посете покрајинског надгледника, прочула се вест да су побуњеничке снаге напредовале ка селу у ком је он живео. Сви су побегли. Покрајински надгледник Мјанга Мабошо напустио је село међу задњима. Док се спремао да бициклом побегне на безбедно место, чуо је како неко виче из оближње колибе: „Брате мој, зар ћеш ме оставити овде?“ Био је то Катуку. Покрајински надгледник му је брзо помогао да се попне на бицикл и побегли су из села.

Крећући се јужно према Замбији, прелазили су преко неприступачног терена. Брат Нкобонго је морао да пузи узбрдо. Покрајински надгледник се присећа: „Иако сам се ја пењао својим ногама, он би стигао на врх брда пре мене! Рекао сам: ’Овај човек је хром, али као да има крила!‘ Када смо коначно стигли на сигурно где смо добили нешто за јело, замолио сам га да се помоли пре оброка. Док сам слушао његове речи из дубине срца, кренуле су ми сузе на очи. Цитирајући 40. поглавље Исаије, у молитви је рекао: ’Јехова, твоје речи су истините. Деца се умарају и посустају, младићи посрћу, али они који се у тебе уздају добијају нову снагу. Подижу се на крилима као орлови. Трче и не посустају, ходају и не умарају се.‘ Затим је рекао: ’Хвала ти Јехова што си ми помогао да будем бржи од орлова.‘“

 [Оквир/Слика на странама 204, 205]

Жутосмеђи шортс и браон патике

Филимон Касипо

Рођен: 1948.

Крштен: 1966.

Неки подаци: Служи као путујући надгледник и као инструктор и координатор Школе за обучавање наименоване браће у Замбији.

Деда ми је помогао да постанем вешт у служби. Много пута ме је водио код мојих школских другова да им сведочим. Редовно је водио породични студиј на ком нико није смео да дрема! Увек сам с нестрпљењем чекао следећи породични студиј.

Крстио сам се у реци близу наше куће. Месец дана касније, имао сам свој први говор у скупштини. Сећам се да сам носио нов жутосмеђи шортс и браон патике. Осећао сам велику неугодност, јер сам јако стегао пертле. Скупштински слуга је то приметио и попео се на бину да би их попустио. Говор је прошао лепо, а ја сам научио нешто из тог љубазног геста. Схватио сам да ме је Јехова поучавао на разне начине.

Својим очима гледам испуњење Исаије 60:22. Број скупштина расте, а тиме и потреба за више старешина и слугу помоћника који су добро обучени да преузму одговорности. Зато постоји Школа за обучавање наименоване браће. Заиста је велико задовољство поучавати те младе људе. Научио сам да када ти Јехова да неки посао, он ти увек да и свој свети дух.

 [Оквир/Слика на странама 207-209]

„О, није то ништа“

Едвард и Линда Финч

Рођени: 1951.

Крштени: 1969, односно 1966.

Неки подаци: Дипломци 69. разреда Гилеада. Едвард служи као координатор Одбора подружнице у Замбији.

У периоду одржавања обласних конгреса, путовали смо северним делом земље. Тамо има мало путева; углавном су само утабане стазе. На неколико километара од једног села, видели смо неке људе како нам иду у сусрет. Један од њих је био погурени старац који је ходао помоћу штапа. На леђима је носио везане чизме и мали завежљај. Када су нам пришли сасвим близу, запазили смо да су сви носили конгресне беџеве. Стали смо и питали их одакле иду. Стари брат се мало исправио и рекао: „Већ сте заборавили. Били смо заједно у Чанси на конгресу. Сада смо надомак куће.“

„А када сте кренули назад?“, питали смо.

„Након програма у недељу.“

„Али сада је среда по подне. Зар пешачите три дана?“

„Да, а синоћ смо чули и лавове.“

 „Сви ви заслужујете похвалу за изврстан дух који показујете и за жртве које сте начинили да бисте били на конгресу.“

Стари брат је само покупио своје ствари и наставио даље. „О, није то ништа“, рекао је. „Треба захвалити Бетелу што имамо нову конгресну локацију. Прошле године смо морали да пешачимо пет дана, али ове године — само три.“

У Замбији је 1992. година остала упамћена по суши. Били смо на конгресу на обали реке Замбези, око 200 километара узводно од Викторијиних водопада. Увече смо посећивали породице, које су се углавном окупљале око ватре испред малих шатора. Једна група од око 20 њих певала је песме Краљевства. Сазнали смо да су пешачили осам дана да би дошли на конгрес. Они нису мислили да је то нешто посебно. Путовали су тако што су на животиње ставили децу и натоварили храну, посуђе и друге неопходне ствари, а спавали су тамо где би их ноћ затекла.

Сутрадан је прочитано обавештење да је у многим местима завладала суша и да се угроженима пружа помоћ. Те вечери су у нашу колибу дошла три брата. Ниједан није имао ципеле, а одећа на њима била је стара. Очекивали смо да нам кажу да им је потребна помоћ због суше. Међутим, они су почели да нам причају колико их је погодило кад су сазнали у каквој се ситуацији налазе нека браћа. Један је из сакоа извадио коверат пун новца и рекао: „Молимо вас, немојте дозволити да буду  гладни. Ево, купите им нешто хране.“ Остали смо неми и нисмо успели ни да им захвалимо пре него што су отишли. Они су дошли на конгрес не знајући за сушу, тако да је тај прилог био велика жртва с њихове стране. Искуства попут овог још више нас приближавају нашој браћи.

[Слике]

Упркос тешкоћама, многи преваљују велике раздаљине да би присуствовали покрајинским састанцима и конгресима

Горе: Спремање вечере на месту одржавања конгреса

Лево: Печење пецива у пећи

 [Оквир/Слика на странама 211-213]

Одлучни да се окупимо

Арон Мапуланга

Рођен: 1938.

Крштен: 1955.

Неки подаци: Некада служио као бетелски добровољац, преводилац и члан Одбора подружнице. Сада породичан човек и скупштински старешина.

Била је 1974. и требало је да се одржи конгрес десет километара источно од Касаме. Иако смо од градоначелника добили дозволу за окупљање, полиција је инсистирала да се разиђемо. Убрзо је командир, иначе крупан човек, стигао са око стотину припадника паравојног одреда, који су опколили наш камп. Програм је трајао без прекида, док се у сламнатој канцеларији водила расправа око дозволе и тога да ли би требало свирати химну.

Када је на ред дошла моја тачка, командир је кренуо за мном на подијум желећи да ме спречи да изнесем кључно предавање. Публика се питала шта ће се сада десити. Стајао је тако и зурио у 12 000 присутних, а затим је бесно одјурио. Након говора, затекао сам га како чека иза бине; био је веома узрујан. Наредио је својим људима да растуре скуп, али је међу вишим официрима настала препирка тако да су сели у  возила и отишли. Недуго затим, вратили су се с неком великом књигом. Командир ју је ставио на сто испред мене и рекао ми да прочитам означени део. Прочитао сам одломак у себи.

„Ово што пише је тачно“, рекао сам. „Ту каже: ’Полицајац је овлашћен да прекине свако окупљање ако оно ремети мир.‘“ Гледајући у његов опасач и пиштоље, наставио сам: „Једино што овде ремети мир јесте ваше присуство и присуство ваших наоружаних људи. Ми имамо само Библије.“

Одмах се окренуо једном обавештајцу и казао: „Јесам ли ти рекао? Идемо!“ Повели су и мене у полицијску станицу.

Када смо стигли у његову канцеларију, позвао је телефоном једног полицајца. До тада смо разговарали на енглеском. Сада је говорио на силози језику. Није знао да је то и мој матерњи језик! Говорили су о мени. Ја сам само седео и трудио се да ничим не одам да разумем о чему је реч. Када је завршио разговор, рекао је: „Сада ме слушај!“

Одговорио сам на силози језику: „Ени ша натејлеза!“, што значи: „Да, господине, слушам!“ Очигледно изненађен, само је седео и неко време ме гледао. Затим је устао, отишао до великог фрижидера у углу канцеларије и дао ми освежавајуће пиће. Атмосфера је постала опуштенија.

Касније је дошао и један брат који је био угледни бизнисмен. Дали смо неке практичне предлоге који су отклонили страхове командира, и тиме је нестала свака напетост. Уз Јеховину подршку, организовање конгреса постало је лакше.

 [Оквир/Слика на 221 страни]

Сув као грана

Мајкл Мукану

Рођен: 1928.

Крштен: 1954.

Неки подаци: Служио као путујући надгледник. Сада служи у Бетелу у Замбији.

Моја покрајина је обухватала долину у подножју једне литице. Често су ме нападале цеце-муве. Да бих се заштитио од инсеката и дневне жеге, устајао сам у један после поноћи и кретао на пут. Ишао сам преко брда и планина да бих стигао до следеће скупштине. Пошто сам имао толико да пешачим, носио сам врло мало ствари. Нисам имао пуно да једем, тако да сам био сув као грана. Браћа су хтела да пишу подружници да ми се да друга додела јер су мислили да ћу једног дана умрети. Када су ми то казали, ја сам рекао: „То је веома љубазно од вас, али треба да задржите на уму да је додела на којој служим дошла од Јехове и да је он може променити. Ако умрем, зар ћу бити први који ће бити сахрањен овде? Не брините се. Ако умрем, само обавестите подружницу.“

Три недеље касније, добио сам нову доделу. Истина, служење Јехови може представљати изазов, али се не смемо предати. Јехова је срећан Бог; ако његове слуге нису срећне, он може предузети нешто како би оне наставиле да му радосно служе.

 [Оквир/Слика на странама 223, 224]

Ми нисмо сујеверни

Харкинс Мукинга

Рођен: 1954.

Крштен: 1970.

Неки подаци: Заједно са супругом служио у путујућем делу. Сада служе у Бетелу у Замбији.

Док смо путовали, моја супруга Ајда и ја водили смо свог сина који је имао две године. Када смо стигли у једну скупштину, браћа су нас срдачно дочекала. У четвртак ујутро, наш син је почео без престанка да плаче. У осам сати, ја сам отишао на састанак за службу проповедања, а Ајда је остала да га пази. Сат времена касније, док сам био на једном библијском студију, сазнао сам да је наш син умро. Додатно нас је растужило када смо чули да су нека браћа закључила да је посреди враџбина. Покушали смо да им помогнемо да савладају ту врсту страха која је тако уобичајена, али та вест је букнула као ватра. Објаснио сам да Сатана јесте моћан, али да не може надвладати Јехову и његове верне слуге. „Време невоље и непредвиђени догађаји“ сналазе свакога од нас, али не треба да доносимо непромишљене закључке засноване на страху (Проповедник 9:11, NW).

Сахрана је одржана сутрадан, а затим смо имали наш састанак. Браћа су из овог догађаја извукла неке поуке: Ми се не бојимо злих духова и нисмо сујеверни. Иако смо били много тужни, наставили смо са службеном седмицом и потом отишли у посету другој скупштини. Уместо да скупштина утеши нас због тога што нам се десило, ми смо утешили и охрабрили њих тиме што смо их подсетили да ће у блиској будућности смрт бити ствар прошлости.

 [Оквир/Слика на странама 228, 229]

Скупили смо храброст

Ленард Мусонда

Рођен: 1955.

Крштен: 1974.

Неки подаци: У пуновременој служби од 1976. Провео шест година у путујућем делу и сада служи у Бетелу у Замбији.

Сећам се периода око 1985. када сам посећивао скупштине на крајњем северу земље. Раније је политичко противљење тамо било веома изражено. Био сам тек наименован за покрајинског надгледника, а већ је настала ситуација у којој је требало да покажем веру и храброст. Одмах након састанка за службу проповедања, кренули смо у оближње село да проповедамо. Један брат је рекао да је чуо да ће, ако Јеховини сведоци покушају да проповедају тамо, цело село кренути да их туче. Иако је крајем 1960-их и почетком 1970-их било напада руље, нисам могао да замислим да ће нас напасти цело село.

Па ипак, када су чули тог брата, неки су се уплашили и решили да не иду. Ми остали — а било нас је доста — скупили смо храброст и кренули у село. Оно што смо тамо затекли потпуно нас је изненадило. Уручили смо много часописа и водили пријатељске разговоре. Међутим, видевши да улазимо у село, неки су побегли. Приметили смо остављене казане у којима се кувала храна и широм отворене куће. Тако, уместо на противљење, наишли смо на повлачење.

 [Оквир/Слика на странама 232, 233]

Морао сам да бежим како бих сачувао живу главу

Дарлингтон Сефука

Рођен: 1945.

Крштен: 1963.

Неки подаци: Служио као специјални пионир, путујући надгледник и бетелски добровољац у Замбији.

Била је 1963, време немира. Када смо ишли у службу проповедања, често би групе младих политичких активиста ишле пред нама, говорећи људима да нас не слушају и претећи да ће, ако нас ипак буду слушали, неко доћи и разбити им прозоре и врата.

Једне вечери, само два дана пре мог крштења, група од 15 младих жестоко ме је претукла. Крв ми је цурила из уста и носа. Једне друге вечери, њих 40 је пратило једног брата и мене до места где сам живео и онда су нас напали. Размишљао сам о ономе што је доживео Господ Исус и то ми је улило снагу. У говору који је приликом мог крштења изнео Џон Џејсон било је истакнуто да хришћански живот није живот без проблема. Када се ово десило, то нас није изненадило, већ нас је охрабрило.

У то време, политичари су тражили подршку у борби за независност, тако да је наш неутралан став тумачен као подржавање Европљана и Американаца. Религиозне вође које су пружале подршку  политичким партијама давале су све од себе да шире клевете о нама. Било је прилично тешко пре стицања независности, а ни након тога није постало много лакше. Многа браћа су изгубила посао јер нису хтела да купе партијске књижице. Неки су се из градова вратили у родна села и прихватили слабо плаћене послове да би избегли обавезу да дају новац за подупирање политичких активности.

Када сам био тинејџер, о мени је бринуо мој рођак, који није био Сведок. Због мог неутралног става, његова породица била је суочена са узнемиравањем и претњама. Били су уплашени. Једног дана, пре него што је кренуо на посао, рођак ми је рекао: „Када се вечерас вратим, нећу да те видим овде.“ Испрва сам мислио да се шали, пошто у граду нисам имао никога другог. Нисам имао куда да одем. Убрзо сам увидео да је био озбиљан. Када се вратио и затекао ме у кући, био је бесан. Узео је камење и почео да ме јури. „Иди код својих паса!“, викао је. Морао сам да бежим да сачувам живу главу.

Мој отац је чуо шта се десило и послао ми поруку: „Ако останеш при свом неутралном ставу, у мојој кући ниси добродошао.“ Није било лако. Имао сам 18 година. Ко ће ме примити? Скупштина ме је примила. Често размишљам о речима краља Давида: „Јер ме и отац и мати моја оставише, али ће ме Јехова прихватити!“ (Пс. 27:10). Заиста могу да кажем да је Јехова одржао своје обећање.

 [Оквир/Слика на странама 236, 237]

Својим понашањем сам стекао поштовање многих наставника

Џексон Капобе

Рођен: 1957.

Крштен: 1971.

Неки подаци: Служи као скупштински старешина.

Прва избацивања из школе почела су 1964. године. Подружница је указала родитељима да треба да припреме своју децу. Сећам се како је отац седео са мном после школе и како смо разговарали о Изласку 20:4, 5.

На школским приредбама сам стајао у позадини како бих избегао сукобе. Они који нису певали химну позивани су да изађу испред свих. Када ме је директор школе питао зашто не певам, дао сам му одговор користећи Библију. „Читаш, а не певаш!“, узвикнуо је. Рекао је да дугујем лојалност држави јер финансира школу у којој сам научио да читам.

Из школе сам избачен у фебруару 1967. Био сам разочаран јер сам волео да учим и био сам одличан ученик. Упркос притисцима колега и чланова породице, отац ме је уверио да радим  исправну ствар. И мајка је била под притиском. Када сам ишао с њом у поље да радимо, друге жене би нас исмевале, говорећи: „Зашто он није у школи?“

Међутим, моје образовање се није прекинуло. У скупштини су 1972. почели да се оснивају разреди за описмењавање. С временом се ситуација у школама смирила. Наша кућа је била преко пута школе. Директор би често долазио на чашу хладне воде или да позајми метле да би се почистиле учионице. Једном је чак дошао да позајми новац! Мора да га је дирнула љубазност моје породице јер је једног дана питао: „Да ли би ваш син волео да настави са школовањем?“ Тата га је подсетио да сам ја још увек Јеховин сведок. „Нема проблема“, рекао је директор. „Од ког разреда би волео да почнеш?“, питао ме је. Одлучио сам се за шести разред. Иста школа, исти директор, исти школски другови — једино што сам много боље читао од већине осталих захваљујући часовима у Дворани Краљевства.

Својим залагањем и добрим понашањем стекао сам поштовање многих наставника, што ми је умногоме олакшало школовање. Вредно сам учио те сам могао да се запослим на једном одговорном месту у рудницима и да касније издржавам породицу. Драго ми је што никада нисам направио компромис и певао химну.

 [Оквир/Слика на странама 241, 242]

„Како да престанемо да проповедамо?“

Џонас Манџони

Рођен: 1922.

Крштен: 1950.

Неки подаци: Служио у Бетелу у Замбији преко 20 година. Тренутно старешина и општи пионир.

Средином Другог светског рата, мој брат се вратио из Танзаније с Библијом и неколико књига међу којима су биле Владавина и Помирење. Пошто су публикације Јеховиних сведока још увек биле забрањене, занимало ме је да видим око чега се дизала толика прашина. Прочитао сам Помирење, али нисам баш много тога разумео. Неколико година касније, посетио сам свог брата и отишао с њим на један скупштински састанак. Није било Дворане Краљевства; место састајања је био рашчишћен простор ограђен бамбусом. Није било никаквог штампаног материјала, али је било јако лепо чути предавање темељено директно на Светом писму! Библијска објашњења су се веома разликовала од оних у цркви у коју сам ишао, где су присутни поздрављали заставу и ударали у бубњеве. Једном је чак настала препирка око племенских разлика и око тога на ком би језику требало певати! Али на овом састанку чуо сам предивне хвалоспеве Јехови и видео како целе породице седе и духовно се хране.

 Крстио сам се и наставио да радим као болничар, због чега сам путовао од града до града у области рудника. Године 1951, узео сам две недеље одсуства и провео их помажући у Бетелу у Лусаки. Недуго затим позван сам да служим тамо. У почетку сам радио у одељењу за отпрему литературе, а касније, када је Бетел премештен у Луаншју, помагао сам око кореспонденције и око превода. Иако су почетком 1960-их наступиле политичке промене, браћа су наставила да доносе добар плод и да буду неутрална упркос политичким немирима.

У марту 1963, разговарао сам с др Кенетом Каундом, који је убрзо постао председник Замбије. Том приликом сам објаснио зашто не желимо да се придружимо политичким партијама и да купимо партијске књижице. Затражили смо његову помоћ како би се прекинуло узнемиравање од стране политичких противника. Желео је више информација. Неколико година касније, др Каунда нас је позвао и имали смо предност да разговарамо лично с њим и његовим главним министрима. Састанак је трајао до касно увече. Иако се није противио Јеховиним сведоцима као религиозној групи, председник је питао да ли бисмо могли само да се састајемо као друге религије и да не проповедамо. „Како да престанемо да проповедамо?“, одговорили смо. „Исус је проповедао. Он није подигао неки храм поред фарисеја.“

Упркос нашим молбама, неке наше активности биле су забрањене. Па ипак, ми смо као и увек налазили начина да одамо част и славу Јехови, који користи своје слуге да би остварио своју намеру.

 [Оквир/Слика на странама 245, 246]

Имао сам јаку жељу да учим

Данијел Сакала

Рођен: 1964

Крштен: 1996.

Неки подаци: Служи као скупштински старешина.

Био сам члан Сионске духовне цркве када сам добио брошурицу Научи да читаш и пишеш. Иако сам био неписмен, имао сам јаку жељу да учим. Чим сам добио брошурицу, скоро да је нисам испуштао из руку. Питао бих људе када ми је требала помоћ да разумем нове речи. На тај начин, иако нисам имао учитеља, напредовао сам и убрзо сам научио да читам и пишем.

Сада сам могао да читам Библију! Међутим, открио сам неколико ствари које се нису слагале са оним што се практиковало у мојој цркви. Мој зет, који је Јеховин сведок, послао ми је брошуру Духови умрлих — могу ли ти помоћи или ти нашкодити? Да ли заиста постоје? Оно што сам прочитао подстакло ме је да свом пастору поставим нека питања. Једном сам у цркви прочитао Поновљене законе 18:10, 11 и питао: „Зашто радимо оно што Библија осуђује?“

„Ми имамо своју улогу коју треба да испунимо“, одговорио је пастор. Нисам разумео шта је тиме хтео да каже.

Затим сам прочитао Проповедника 9:5 и питао: „Зашто говоримо људима да поштују мртве када Библија каже да мртви ’ништа не знају‘?“ Нико није умео да ми одговори.

Касније су ми пришли неки чланови цркве. Рекли су: „Ми нисмо Јеховини сведоци, па зашто онда да престанемо да поштујемо мртве и да се не држимо својих обичаја?“ Био сам збуњен. Иако сам се служио само Библијом, сви су закључили да сам се повезао с Јеховиним сведоцима! Од тада сам с још двоје њих из моје некадашње цркве почео да идем у Дворану Краљевства. Током прва три месеца, успео сам да подстакнем неколико чланова моје породице да почну да долазе на хришћанске састанке. Троје њих су сада крштени, међу којима и моја супруга.

 [Табела/Графикон на странама 176, 177]

ЗАМБИЈА ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ

1910

1911: Студије Писма стижу у Замбију.

1919: Косаму Мванза и још око 150 њих ишибано је и затворено.

1925: Подружница Истраживача Библије у Кептауну прекида крштавање и проповедање.

1935: Влада ограничава увоз литературе. Забрана је важила за двадесет публикација.

1936: У Лусаки се отвара складиште под надзором Левелина Филипса.

1940

1940: Влада ставља забрану на увоз и дељење наше литературе. Поново се почиње с крштавањем.

1948: Стижу први дипломци Гилеада.

1949: Влада укида забрану на Кулу стражару.

1954: Бетел се премешта у Луаншју.

 1962: Бетел се премешта у Китве.

1969: Влада ставља забрану на дело проповедања.

1970

1975: Мисионари протерани из земље.

1986: Поново се дозвољава улазак мисионара у земљу.

1993: Посвећење објеката подружнице у Лусаки.

2000

2004: Посвећење нових објеката подружнице у Лусаки.

2005: У Замбији је активан 127 151 објавитељ.

[Graph]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

130 000

65 000

1910. 1940. 1970. 2000.

 [Мапе на 169. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ДЕМОКРАТСКА РЕПУБЛИКА КОНГО

ЗАМБИЈА

Капута

Мбала

Исока

Касама

Самфја

Лундази

Муфулира

Калулуши

Китве

Луаншја

Кабве

ЛУСАКА

Сенанга

Река Замбези

Ливингстон

БОЦВАНА

ЗИМБАБВЕ

МОЗАМБИК

МАЛАВИ

 [Слика на целој 162. страни]

[Слика на 167. страни]

Томсон Кангале

[Слика на 170. страни]

Левелин Филипс

[Слика на 178. страни]

Хари Арнот, Натан Нор, Кеј и Џон Џејсон, и Ијан Фергусон, 1952.

[Слика на 193. страни]

Десно: Манда Нтомпа и његова породица у избегличком логору Мванге, 2001.

[Слика на 193. страни]

Доле: Типичан избеглички логор

[Слика на 201. страни]

Први разред Школе за обучавање наименоване браће у Замбији, 1993.

[Слика на 202. страни]

Инструктори Школе за обучавање наименоване браће Ричард Фруд и Филимон Касипо разговарају с једним полазником

[Слика на 206. страни]

Конгресни објекти су прављени од земље, сламе и других материјала

[Слика на 215. страни]

Лево: Костимирана библијска драма, 1991.

[Слика на 215. страни]

Доле: Кандидати за крштење на Обласном конгресу „Гласници божанског мира“, 1996.

[Слика на 235. страни]

Господин Ричмонд Смит са Фелијом Качасу и њеним оцем, Полом

[Слике на 251. страни]

Радосни радници учествују у градњи Бетела у Лусаки

 [Слике на странама 252, 253]

 (1, 2) Недавно изграђене Дворане Краљевства

(3, 4) Бетел, Лусака

(5) Стивен Лет на посвећењу нових објеката подружнице, у децембру 2004.

[Слика на 254. страни]

Одбор подружнице, слева надесно: Алберт Мусонда, Алфред Кихе, Едвард Финч, Сајрус Њангу и Дејрел Шарп