Новима су састанци нарочито значили. Они су са истом спремношћу као и дугогодишњи објавитељи нудили свој дом да се у њему одржавају састанци. Таква гостољубивост је допринела јединству и љубави међу браћом.

Када је више њих било спремно за крштење, организовани су посебни скупови. Браћа су то чинила с великим опрезом. Један такав скуп је одржан у августу 1973, ван Сухумија, близу обале Црног мора. Требало је да се крсти њих 35. Међутим, нису стигли јер је полиција прекинула програм пред сам крај. Ухапсили су неку браћу и сестре, између осталих и Владимира Гладјука.

За два дана су сви били ослобођени и тада је организован нови скуп, на ком је крштење  успешно обављено. Владимир се присећа: „Осетили смо да имамо Јеховину подршку. Након крштења смо се заједно помолили и захвалили му за то.“

Два дана након овог посебног скупа, Владимир Гладјук је опет ухапшен. Касније су он, Ита Сударенко и Натела Чаргеишвили осуђени на неколико година затвора. Браћа су била веома жалосна због тога, али нису дозволила да их то омете у служби. Наставили су ревно да проповедају, али уз додатан опрез.

Да не би привлачили пажњу власти, објавитељи су путовали у друга места да проповедају. Тако је прогонство заправо допринело томе да се добра вест прошири и у друге крајеве Грузије.

Током комунистичког режима, објавитељи који су живели у већим градовима сведочили су у мирнијим улицама и парковима. Често би наилазили на људе из других градова и села који су долазили да продају робу или да виде рођаке. Уколико би се неко заинтересовао за библијску истину, објавитељи би га упитали где живи и договорили се да га посете.

Бабутса Јејелава је била међу објавитељима који су често путовали по западној Грузији да би проповедали. Она прича: „Пошто сам имала рођаке у многим местима, никоме није било сумњиво што често путујем. За само две године, проучавала сам с више од 20 особа у Зугдидију и с још петоро њих у Чхоротскуу. Сви су се крстили.“

Убрзо је постало очигледно да је библијска литература на грузинском преко потребна. Објавитељи су приметили да би им било много лакше да пренесу библијску истину када би имали Библију и литературу на матерњем језику. *

Бабутса се присећа колико је било тешко с људима проучавати Библију без иједне публикације на грузинском. Она каже: „Библију и публикације сам имала само на руском, па сам морала да их преводим док сам проучавала с неким.“ Помоћу само једног речника, превела је неке чланке из наших часописа на грузински. Чак је успела да преведе и цело Јеванђеље по Матеју!

Људима су толико значили чланци на њиховом матерњем језику да су желели да их препишу за себе. Пошто је било веома тешко доћи до Библије на грузинском, неке особе које су проучавале Библију су је преписивале, те су такорећи постале савремени преписивачи Божје Речи.

Публикације преведене на грузински су кружиле међу браћом и заинтересованим особама. Свако би имао по неколико дана или седмица да их прочита. Када се међу браћом појавио примерак грчког дела Светог писма на грузинском, једна породица је искористила ту прилику да га препише.

 Раул Карчава је имао 13 година када га је отац замолио да препише грчки део Светог писма. Он каже: „Отац ми је купио пуну кутију свезака и разне оловке, надајући се да ће ми то дати мотивацију. Тај задатак ми је изгледао претешко, али сам га ипак прихватио. Преписивао сам по цео дан. Застао бих само да се протегнем.“

Раулова породица је била пресрећна када су се браћа сложила да још неколико недеља оставе код њих ову веома тражену књигу. Тако је Раул могао да доврши преписивање. Успео је да препише свих 27 књига грчког дела Светог писма за само два месеца!

 Упркос напорима марљивих преписивача, није било могуће утолити духовну глад свих заинтересованих особа. Њихов број је растао вртоглавом брзином. Да би се удовољило огромној потреби за библијском литературом, многа браћа и сестре су храбро прихватили да је умножавају у свом дому, иако је то било веома ризично.

Дело проповедања у западној Грузији је било у пуном замаху. Али каква је била ситуација у источном делу земље? Да ли је у главном граду, Тбилисију, било икога ко би помогао истинољубивим особама, попут Васе Квенијашвилија, да упознају библијску истину?

Током 1970-их, совјетске власти су покушавале да одврате Сведоке од проповедања тако што су их терале из њихових домова. Браћа су често морала да се селе из места у место. То је био случај и са Олексијем и Лидијом Курдас, брачним паром из Украјине, који је неко време живео у Тбилисију. Они су због своје вере провели многе године у затвореничким логорима.

Овај брачни пар је пренео истину Зауру и Етери Кесајев, који су били веома побожни. Њихова ћерка, Лариса, тада је имала 15 година. Она о првим сусретима са Олексијем и Лидијом прича: „Покушали смо да им докажемо да је православље једина права религија. Али након неколико разговора, нама је понестало аргумената, док су они наставили да износе библијске доказе за оно у шта су веровали.

„Сваки пут када бих с родитељима отишла у цркву, читала бих десет заповести које су биле написане на зиду између две иконе. Али једне вечери, када нам је Олексиј прочитао Излазак 20:4, 5, остала сам без речи. Те ноћи нисам могла да заспим јер ми се по глави вртело питање: ’Да ли је могуће да кршимо Божју заповест тиме што поштујемо иконе?‘“

Одлучна да добије одговор на то питање, Лариса је рано тог јутра отрчала до цркве и поново прочитала заповест написану на зиду: „Не прави себи резани лик [...] Не клањај им се нити им служи.“ Први пут у животу је разумела шта ова заповест заправо значи. Лариса и  њени родитељи су се касније крстили и били су међу првим Сведоцима у Тбилисију.

Прошло је скоро 20 година откако је Васо Квенијашвили први пут чуо библијску истину. Сада је коначно срео некога ко је ишао на састанке Јеховиних сведока у Тбилисију.

Међутим, Сведоци у Тбилисију у почетку нису били ради да га укључе у своје активности због његове лоше прошлости. Неки су чак страховали да је Васо совјетски шпијун. Због тога му четири године нису дозволили да долази на хришћанске састанке.

Када је постало јасно да Васо има добре мотиве, коначно су му дозволили да постане део скупштине и да се крсти. Најзад је могао да  буде пријатељ Бога „који даје правду“, за којом је трагао још од своје младости (Ис. 30:18). Верно је служио Јехови све до своје смрти, 2014.

До 1990, дело проповедања је било у пуном јеку и у западној и у источној Грузији. Тада је било око 900 објавитеља, а 942 библијска курса. Након тога је уследио још већи пораст.