РОЂЕН сам 1926. као седмо од осморо деце. Моји мајка и отац су били веома вредни и живели су у Карици, малом грчком селу.

Годину дана раније, они су упознали Јаниса Папаризоса, ревног и причљивог Истраживача Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци. Уверљиви аргументи из Светог писма које је он користио оставили су на њих велики утисак. Зато су почели да посећују састанке Истраживача Библије у нашем селу. Мајка је имала непоколебљиву веру у Јехову Бога и, иако је била неписмена, преносила је библијску истину другима кад год би јој се указала прилика за то. Нажалост, мој отац је обраћао превелику пажњу на несавршеност и мане других, тако да је с временом престао да долази на састанке.

Ми деца смо веома ценили Библију, али нам није било лако да се изборимо са жељама својственим младости. Онда је 1939. избио Други светски рат, који је захватио и Европу. Те године се у нашем селу десио један немио догађај. Наш рођак, Николас Псарас, који се тек крстио, добио је позив за војску. Иако је тада имао само 20 година, храбро је рекао: „Не могу да идем у рат јер сам Христов војник.“ Извели су га пред војни суд и осудили на 10 година затвора. Сви смо били у шоку!

На срећу, почетком 1941. савезничка војска је накратко ушла на територију Грчке и Николас је био ослобођен из затвора. Вратио се у Карицу и мој старији брат Илијас засуо га је питањима о Библији. Ја сам такође радознало слушао. Након неког времена,  Илијас, моја најмлађа сестра, Ефморфија, и ја почели смо да проучавамо Библију и да редовно посећујемо састанке Сведока. Наредне године, све троје смо се предали Јехови и крстили. Касније су се крстили још два наша брата и две наше сестре.

У нашој скупштини у Карици је 1942. било укупно деветоро младих објавитеља између 15 и 25 година. Знали смо да нам предстоје тешке кушње. Зато смо се окупљали кад год смо могли, заједно проучавали Библију, певали хвалоспеве Богу и молили се. То нам је заиста ојачало веру.

Чим се Други светски рат завршио, комунисти у нашој земљи су се побунили против грчке власти и изазвали грађански рат. Комунистички побуњеници су ишли од села до села и присиљавали сељане да им се придруже. Када су дошли до нашег села, отели су Илијаса, мене и још једног брата, Антонија Цукариса. Покушали смо да им објаснимо да смо ми политички неутрални, али упркос томе су нас приморали да од нашег села пешачимо око 12 сати до планине Олимп.

Након тога нам је официр побуњеничке војске наредио да се придружимо њиховој партији. Када смо му објаснили да прави хришћани не узимају оружје и не учествују у рату, он се разбеснео и одвео нас код једног генерала. И њему смо објаснили свој став, на шта је он одговорио: „Онда узмите мазгу и превозите рањенике с бојног поља до болнице.“

Ми смо га упитали: „Али шта ако нас ухвати државна војска? Зар неће закључити да смо и ми побуњеници?“ Он је одговорио: „Онда снабдевајте прве борбене редове храном.“ На то смо га опет упитали: „Али шта ако нас неки официр види с мазгом и нареди нам да превозимо и оружје?“ Генерал се дубоко замислио. На крају је рекао: „Сигурно можете да чувате овце! Останите на планини и брините о стадима.“

Док је грађански рат беснео, нас тројица смо сматрали да можемо чисте савести да чувамо овце. Наредне године, Илијас је пуштен на слободу како би се као најстарији син бринуо о нашој мајци која је остала удовица. Касније се Антонио разболео и био је ослобођен. Међутим, ја сам остао у заробљеништву.

У међувремену, државна војска је полако стезала обруч око побуњеника. Зато су они почели да беже преко планина ка Албанији, а повели су и нас заробљенике. Када нас је у близини границе потпуно опколила државна војска, побуњеници су се успаничили и разбежали. Ја сам се сакрио иза једног обореног дрвета, након чега се догодило оно што сам описао на почетку.

Кад сам војницима рекао да сам био комунистички заробљеник, одвели су ме на испитивање у војну базу у близини Верије, града који се помиње у Библији. Наредили су ми да копам ровове. Када сам то одбио,  послали су ме на Макронисос, озлоглашено острво где су држали политичке заробљенике.

Стеновито и пусто острво звано Макронисос налази се на око 50 километара од Атине. Ово острво је дугачко свега 13 километара, а највећа ширина му је 2,5 километара. Упркос томе, на њега је у периоду од 1947. до 1958. било послато више од 100 000 затвореника. Неки од њих су били комунисти или се сумњало да су то били, неки су били бивши побуњеници, а било је и мало Јеховиних сведока.

Када сам тамо стигао почетком 1949, затвореници су били подељени у неколико група. Ја сам био смештен с неколико стотина њих у делу острва с минималним обезбеђењем. Нас око 40 је спавало на земљи унутар шатора који је предвиђен за 10 особа. Пили смо устајалу воду и углавном смо јели сочиво и плави патлиџан. Стални ветрови и прашина још више су отежавали услове живота. Али на сву срећу, нисмо морали да премештамо камење с једног места на друго. То је била уобичајена тортура којом су се сламали дух и тело многих јадних затвореника.

Једног дана, док сам шетао обалом, срео сам неколико Сведока који су били на другим деловима острва. Како смо се само обрадовали! Састајали смо се кад год смо могли, строго водећи рачуна да нас не примете. Такође смо дискретно проповедали другим затвореницима, од којих су неки касније постали Сведоци. Усрдно смо се молили Јехови. Све то нам је помогло да останемо духовно јаки.

Након десет месеци такозване рехабилитације, војници су ми наредили да обучем војну униформу. Када сам одбио, одвели су ме до команданта. Предао сам му писану изјаву на којој је стајало: „Желим да будем само Христов војник.“ Након што ми је претио, предао ме је свом заменику, архиепископу Грчке православне цркве обученом у свештеничку одору. Када сам му на сва питања храбро одговорио цитирајући Писмо, бесно је узвикнуо: „Водите га одавде. Он је фанатик!“

Следећег јутра, војници су ми поново наредили да обучем војну униформу. Пошто то нисам хтео, ударали су ме песницама и дрвеном палицом. Затим су ме одвели до амбуланте како би утврдили да ли су ми поломљене кости. Пошто нису биле, одвукли су ме до мог шатора. Ову тортуру сам преживљавао сваки дан наредна два месеца.

То што нисам хтео да погазим своју веру толико је нервирало војнике да су смислили нову тактику. Везали су ми руке иза леђа и дивљачки ме ударали ужетом по табанима. У ужасним боловима размишљао сам о Исусовим речима: „Срећни сте кад вас због мене вређају и прогоне [...] Радујте се и кличите, јер је велика ваша награда на небесима. Јер тако су прогонили и пророке пре вас“ (Мат. 5:11, 12). Кад сам већ помислио да томе нема краја, пао сам у несвест.

Пробудио сам се у леденој ћелији без хране, воде и прекривача. Па ипак, осећао сам мир. Баш као што Библија обећава, „Божји мир“ је чувао моје срце и мисли (Фил. 4:7). Наредног дана, један љубазан војник ми је дао хлеб, воду и свој капут. Касније ми је један други војник давао своја следовања хране. У оваквим приликама, као и у многим другим, осетио сам Јеховину бригу.

Власти су процениле да сам непоправљив и одвели ме на војни суд у Атину. Осуђен сам на три године затвора и послат на острво Јарос, које се налази око 50 километара источно од Макронисоса.

Затвор на Јаросу је била велика тврђава од црвених цигли. У њој је било смештено више од 5 000 политичких затвореника. Међу њима смо били и нас седморица Сведока, који смо се ту нашли због политичке неутралности. Тајно смо се састајали како бисмо проучавали Библију, иако је то било строго забрањено. Чак смо редовно успевали  да прокријумчаримо примерке Стражарске куле, које смо касније преписивали и користили за проучавање.

Док смо једног дана кришом проучавали, наишао је затворски чувар и запленио нам литературу. Одвели су нас код заменика управника затвора и били смо сигурни да ће нам казне бити продужене. Али он нам је рекао: „Знамо ко сте и поштујемо ваш став. Знамо да можемо да вам верујемо. Сад се вратите на посао.“ Чак је некима од нас доделио неке лакше послове. Срца су нам била пуна захвалности. И у затвору смо својим понашањем прослављали Јехову.

Наша постојаност је донела још неке добре резултате. На пример, један затвореник који је био професор математике пажљиво је посматрао наше примерно понашање. То га је подстакло да нас пита нешто о нашим веровањима. Када смо 1951. пуштени из затвора и он је био пуштен. Касније је постао Јеховин сведок и пуновремени проповедник добре вести.

Након изласка из затвора, вратио сам се породици у Карицу. Касније сам се с још многима из моје земље иселио у Аустралију и настанио се у Мелбурну. Тамо сам упознао једну дивну хришћанку по имену Џенет, с којом сам се и оженио. Одгајили смо сина и три ћерке у складу с библијским мерилима.

Данас имам нешто више од 90 година и даље служим као скупштински старешина. Због ранијих повреда понекад ме тело и стопала боле, нарочито након службе проповедања. Међутим, и даље сам одлучан да будем „војник Христа Исуса“ (2. Тим. 2:3).