ПОЗНАЈЕШ ли неког брата или сестру који су се преселили у земљу у којој постоји већа потреба за објавитељима Краљевства? Да ли си се некада питао: „Шта их мотивише да служе далеко од своје куће? Како се припремају за ту велику промену? Да ли бих и сам могао да се опробам у томе?“ Најбољи начин да сазнаш више о тој врсти службе јесте да чујеш шта кажу они који су то већ пробали. Неки од њих су поделили своје искуство с нама.

Како сте почели да размишљате о томе да се преселите у земљу у којој је потребна помоћ у проповедању? „Годинама сам размишљала о томе да служим у другој земљи, али ми је то деловало недостижно“, каже Ејми која има нешто више од 30 година и долази из Сједињених Држава. Због чега је променила мишљење? „Један брачни пар који служи у Белизеу позвао ме је 2004. да дођем код њих на месец дана да сарађујемо у служби. Стварно сам уживала тамо! Годину дана касније, преселила сам се у Гану, где сам наставила да служим као пионир.“

Стефани има скоро 30 година и такође је из Сједињених Држава. Пре неколико година је мало боље сагледала своје околности и помислила: „Здрава сам и немам неке породичне обавезе. Стварно бих могла да учиним много више за Јехову од онога што тренутно чиним.“ Тада је одлучила да се пресели у Гану. Филип и Ајда су брачни пар из Данске и имају око 60 година. Одувек су маштали о томе да се преселе тамо где је потребна помоћ у проповедању. Тражили су начин да остваре свој сан. „Када нам се указала прилика“, каже Филип, „то је било као да нам Јехова каже: ’Само напред!‘“ Преселили су се у Гану  2008. и тамо служе више од три године.

Ханс и Брук су брачни пар и имају тридесетак година. Они служе у Сједињеним Државама. Учествовали су у пружању хуманитарне помоћи након урагана Катрина 2005. Касније су се пријавили да помажу у међународном програму за градњу, али нису били позвани. Ханс се присећа: „На једном конгресу смо чули говор у ком је поменуто да се краљ Давид помирио с чињеницом да неће он градити храм, па се усредсредио на оно што је могао да уради. То нам је помогло да увидимо да није погрешно променити свој духовни циљ“ (1. Лет. 17:1-4, 11, 12; 22:5-11). Брук додаје: „Јехова је желео да ’покуцамо на друга врата‘.“

Када су чули шта су све лепо доживели њихови пријатељи који су служили у другим земљама и Ханс и Брук су се одважили на тај корак. Отишли су у Гану 2012. и тамо су четири месеца помагали једној скупштини на знаковном језику. Иако су морали да се врате у Сједињене Државе, оно што су доживели у Гани ојачало је њихову жељу да се увек труде да чине најбоље што могу за Јехову. Касније су помагали у изградњи подружнице у Микронезији.

Како сте се припремали да служите тамо где је већа потреба за објавитељима? „Проучавала сам чланке из Стражарске куле * који су говорили о томе“, каже Стефани. „Разговарала сам са старешинама и покрајинским надгледником и његовом супругом о томе да бих волела да служим у другој земљи. А пре свега, често сам то спомињала Јехови у молитви.“ Стефани се истовремено трудила да и даље буде штедљива и да ставља новац на страну. Од тога је могла да живи кад се преселила.

 Ханс каже: „Молили смо Јехову да нас усмери тамо где он жели да му служимо. Одредили смо датум до ког бисмо волели да реализујемо своје планове и то смо му рекли у молитви.“ Њих двоје су послали писма у четири подружнице. Браћа из подружнице у Гани су оберучке прихватила њихову помоћ, тако да су Ханс и Брук отпутовали тамо с намером да остану два месеца. „Милина је била сарађивати с том скупштином“, каже Ханс, „тако да смо одлучили да останемо дуже него што смо планирали.“

Џорџ и Адрија су брачни пар из Канаде и имају скоро 40 година. Имајући у мислима да Јехова благосиља добре одлуке, а не само добре планове, почели су да раде на остварењу свог циља. Ступили су у контакт с једном сестром која служи у Гани како би сазнали све што их је занимало. Такође су писали подружницама у Канади и Гани. „Трудили смо се да још више поједноставимо живот“, каже Адрија. Захваљујући томе што су учинили нешто конкретно, 2004. су се преселили у Гану.

На које сте препреке наишли кад сте се преселили и шта вам је помогло да их превазиђете? Ејми је у почетку осећала носталгију. „Све је било скроз другачије од онога на шта сам навикла.“ Како је с тим изашла на крај? „Кад бих се чула с мојима, они би ми говорили колико цене оно што радим. То ми је помогло да не одустанем. Када смо почели да користимо видео-позиве, више нисам имала осећај да су тако далеко  јер смо могли да се видимо.“ Ејми се спријатељила с једном искусном сестром из Гане, која јој је помогла да боље разуме њихову културу. „Увек сам могла да се ослоним на њу и да јој се обратим кад ми није било јасно зашто људи реагују на одређен начин. Уз њу сам научила како да се поставим у различитим ситуацијама, што ми је много значило у служби. Захваљујући томе, служба ми је причињавала велику радост.“

Џорџ и Адрија су у почетку имали осећај као да су се вратили у прошлост. „Није било веш-машине, већ смо веш прали у кофама. Чинило нам се као да нам је за припрему оброка требало десет пута више времена него раније“, прича Адрија. „Али након неког времена смо на ситуације које су нам испрва падале тешко почели да гледамо као на нова искуства.“ Брук каже: „Упркос тешкоћама с којима се суочавамо као пионири, стварно смо срећни. Овде смо доживели толико лепих ствари да просто не можемо ни да их набројимо. То је нешто што остаје за читав живот.“

Због чега бисте другима препоручили овај вид службе? „Не могу да опишем колика је радост проповедати тамо где има особа које желе да упознају истину и да сваки дан проучавају“, каже Стефани. „То што сам дошла да служим овде једна је од најбољих одлука које сам до сада донела!“ Стефани се 2014. удала за Арона и они данас заједно служе у подружници у Гани.

„Опробати се у оваквој служби стварно је изузетно“, каже Кристина, пионирка из Немачке, која има око 30 година. Пре него што је дошла у Гану служила је у Боливији. Она додаје: „Пошто ми је породица далеко, у свим ситуацијама се ослањам на Јехову. Он ми је сада много стварнији. Такође сам видела прелепо јединство које постоји у Јеховином народу. Све то је обогатило мој живот.“ Она се недавно удала за Гедеона и њих двоје су заједно наставили да служе у Гани.

Филип и Ајда су испричали шта су предузели да би заинтересованима помогли да напредују. „Раније смо водили 15 или више библијских курсева, али смо сада тај број ограничили на 10, тако да свакоме од њих можемо више да се посветимо.“ Какви су били резултати? Филип каже: „Проучавао сам с једним момком по имену Мајкл. Он је могао да проучава сваки дан и тако се добро припремао да смо за месец дана завршили књигу Шта Библија научава. Након тога је постао некрштени објавитељ. Првог дана кад је кренуо у службу, питао ме је: ’Да ли би могао да ми помогнеш око мојих библијских курсева?‘ Зачуђено сам га погледао, па ми је објаснио да је започео три курса и да му је потребна помоћ.“ Толико је велика потреба за онима који би поучавали друге да су чак и они који су још увек „ученици“, већ постали „учитељи“.

Ејми каже да је веома брзо постала свесна тога колико је у овој земљи стварно велика потреба. Она каже: „Недуго након што смо стигли у Гану, проповедали смо у једном сеоцету и тражили глуве особе. Пронашли смо, не једну, већ осам глувих особа — и то само у једном селу!“ У међувремену се Ејми удала за Ерика и сада заједно служе као специјални пионири у скупштини на знаковном језику. У овој земљи има преко 300 глувих објавитеља и заинтересованих особа. Џорџ и Адрија су служећи у Гани осетили како је то бити мисионар. Колико су само били срећни када су позвани да похађају 126. разред школе Галад! Они су данас мисионари у Мозамбику.

Дивно је знати да толико много објавитеља одлази у друге земље да би заједно с тамошњом браћом и сестрама сарађивали у стварању ученика (Јов. 4:35). У Гани се у просеку сваке седмице крсти 120 особа. Укупно је 17 објавитеља дошло да служи у тој земљи. Све њих, као и хиљаде других објавитеља широм света, љубав према Јехови покреће да се спремно ставе на располагање. Сви они без сумње веома радују Јеховино срце! (Пс. 110:3; Посл. 27:11).