Бразилски Индијанци — да ли ће нестати?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРАЗИЛА

НАЦИОНАЛНИ ПАРК Шингу налази се у бразилској држави Мато Гросо. Простире се на око 27 000 квадратних километара, што је нешто више од површине Македоније. У њему живи око 3 600 Индијанаца из 14 племена. Овај парк је попут острва с бујном вегетацијом усред пространства које на сателитским снимцима изгледа као „огроман сто за билијар“. Околне шуме су спаљене да би се омогућио приступ дрвећу које се користи у комерцијалне сврхе или су претворене у пашњаке за огромна крда стоке.

Током 60-их година прошлог века, бразилска влада је почела да оснива резервате за Индијанце. Они се углавном налазе на подручју Амазона и тренутно заузимају око 12 посто територије Бразила. Оснивање резервата довело је до неочекиваног преокрета: број Индијанаца у Бразилу расте, и то први пут у последњих 500 година! Сматра се да их сада има око 300 000. Међутим, то је само делић популације која је постојала 1500. године — према неким проценама, тада их је било негде између два и шест милиона.

Један истраживач је написао да се у протеклих 500 година „догодила страшна демографска трагедија огромних размера“. Шта је проузроковало тако драстичан пад броја бразилских Индијанаца? Да ли пораст у новије време значи да је њихов опстанак сигуран?

Почеци колонизације

Бразил је 1500. године био проглашен за посед португалске круне. У првих 30 година после тога колонијалне власти биле су највише заинтересоване за бразил, тврдо дрво од којег се добија црвена боја. Држава Бразил је добила име по овом дрвету које је било веома цењено у Европи. У замену за њега, Европљани су староседеоцима давали украсе и друге ситнице.

Међутим, убрзо је установљено да је бразилска клима изузетно погодна за гајење шећерне трске. Али постојао је један проблем — гајење ове биљке захтевало је много труда и велики број радника. Потреба за робовима који би радили на плантажама била је све већа. Међутим, досељеници нису морали да иду далеко да би нашли раднике. На располагању им је био велики број староседелаца.

Како се развило ропство?

Индијанци су се до тада бавили пољопривредом само да би задовољили своје основне потребе. Мушкарци су углавном ловили дивљач и рибу. Они су обављали тежак посао крчења шуме, а жене су сејале, сакупљале летину и припремале храну. Због тога што нису марили за богатство и нису били похлепни, Индијанци су хваљени у европским интелектуалним круговима. С друге стране, многи досељеници су их сматрали обичним лењивцима.

Пријатељски расположени Индијанци били су подстицани да се преселе у близину португалских насеља како би радили за досељенике и штитили их. Језуити и припадници других религиозних редова често су играли важну улогу у томе. Они нису били свесни тога како ће контакт с белцима бити погубан за индијанско становништво. Иако  им је закон гарантовао право на поседовање земље и слободу, Индијанци су практично били присиљени да раде за досељенике као робови. Ретко кад су били плаћени за свој рад и углавном нису могли да обрађују своју земљу.

Покушаји португалске власти да забрани ропство имали су ограничен успех. Досељеници су обично успевали да заобиђу законе против ропства. Уопштено говорећи, сматрало се морално оправданим држати или продавати као робове Индијанце, наводно непријатеље, који су били заробљени у „праведним“ ратовима. Куповина Индијанаца сматрала се ослобађањем и оправдањем да се они држе као робови.

У крајњој линији, успеху ове колоније највише је допринела производња шећера, делатност која је у то време зависила од ропског рада. Зато је португалска круна често била принуђена да због зараде која се сливала у државну ризницу, мимо своје воље толерише ропство.

Колонијално ривалство — Португал против Француске и Холандије

Индијанци су били главне жртве сукоба између колонијалних сила. Француска и Холандија су покушавале да преотму Бразил од Португала. Надметале су се с Португалцима за подршку староседелаца. Индијанци нису увиђали да је права намера страних сила да отму њихову земљу. Они су на те сукобе гледали као на прилику да се освете својим непријатељима — другим индијанским племенима — и тако су се добровољно укључивали у спорове страних сила.

На пример, 10. новембра 1555, француски племић Никола де Вилгењон искрцао се у заливу Гванабара (где се данас налази Рио де Жанеиро) и ту саградио утврђење. Склопио је савез с Тамојо Индијанцима који су живели на том подручју. Португалци су довели Тупинамба Индијанце из Баије и у марту 1560. напали наизглед неосвојиво француско утврђење. Французи су побегли, али су наставили да тргују с припадницима племена Тамојо и да их подстичу да нападају Португалце. Након бројних битака, то племе је било поражено. Према неким извештајима, у само једној бици погинуло је 10 000, а заробљено 20 000 Индијанаца.

Опаке болести из Европе

Староседеоци с којима су Португалци најпре дошли у контакт деловали су изузетно здраво. Први истраживачи су веровали да међу старијим Индијанцима има много стогодишњака. Али Индијанци нису били имуни на европске и афричке болести. То је по свој прилици био фактор који је највише допринео томе да се они нађу на ивици пропасти.

Португалски записи из тог доба пуни су језивих извештаја о епидемијама које су драстично смањиле број староседелаца. Године 1561, у Португалу је избила епидемија великих богиња која се проширила преко Атлантског океана. Последице су биле страшне. Језуит Леонардо до Вале је у свом писму од 12. маја 1563. описао ужасне последице епидемије у Бразилу: „Те велике богиње биле су тако страшне и толико су заударале да нико није могао поднети одвратан смрад који се ширио [од оболелих]. Зато су многи умирали а да нису добили никакву негу. Њихове лешеве јели су црви који су се појавили у ранама од богиња. Тих црва је било толико много и били су толико велики да би свако ко их је видео био ужаснут и запрепашћен.“

Мешовите заједнице — шок за језуите

Нестанак многих племена резултат је мешања с припадницима других раса. „Ни Португалци ни староседеоци Бразила нису имали ништа против међурасних веза“, наводи се у књизи Red Gold—The Conquest of the Brazilian Indians. Индијанци су сматрали знаком гостољубивости да понуде  странцима жене, често своје ћерке. Када су први језуити стигли у Бразил 1549, били су пренеражени оним што су видели. „Они [свештенство] отворено говоре мушкарцима да им закон не забрањује да живе у греху са својим обојеним женама“, жалио се језуит Мануел да Нобрега. Још је додао: „Досељеницима све њихове индијанске [робиње] служе као конкубине.“ Португалски краљ је био обавештен да је један досељеник ’имао толико много деце, унука, праунука и других потомака да [како је рекао говорник] не смем да кажем Вашем Величанству колико их је‘.

До средине 17. века, Индијанци који су некада живели у густо насељеним приобалним бразилским равницама погинули су или умрли, били су одведени у ропство или су се стопили с другим расама. Убрзо се исто десило и с племенима у области Амазона.

Када су Португалци стигли у Амазонију, отпочела је скоро неограничена „сезона лова“ на становнике доњег тока Амазона. Према речима Мануела Теишеире, генералног викара у држави Марањао, Португалци су за само неколико деценија убили скоро два милиона Индијанаца у државама Марањао и Пара! Ови подаци су вероватно преувеличани, али уништавање и патња били су реалност. Слично пустошење одиграло се касније у подручју горњег тока Амазона. Са изузетком неких удаљених подручја, из Амазоније је до средине 18. века нестало скоро све староседелачко индијанско становништво.

Захваљујући развоју многих удаљених подручја у Амазонији крајем 19. и током 20. века, постепено је дошло до контакта између белаца и преосталих изолованих индијанских племена. Чарлс Гудјер је 1839. открио процес вулканизације, а убрзо након тога направљене су и прве гуме, па је уследила права помама за каучуком. Мноштво трговаца слило се у подручје Амазона, које је било једини извор сировог каучука. Тај период је био обележен насилном експлоатацијом староседелачког становништва, што је довело до даљњег озбиљног опадања броја Индијанаца.

Индијанци у 20. веку

Бразилска влада је 1970. усвојила план о интеграцији којим је била обухваћена и изградња аутопутева како би се повезали удаљени делови Амазоније. Многи од тих путева пролазили су кроз индијанску земљу и излагали Индијанце не само нападима трагача за природним богатствима, већ и смртоносним болестима.

Као пример може послужити оно што се десило племену Панарас. Током 18. и 19. века, оно је десетковано услед рата и ропства. Малобројни остатак побегао је на северозапад, дубоко у шуме на северу државе Мато Гросо. Затим је баш кроз то подручје изграђен аутопут Кујаба-Сантарем.

Показало се да је контакт с белцима погубан за многе. То некад бројно племе имало је 1975. још само 80 припадника. Панараси су пресељени у Национални парк Шингу, где су безуспешно покушавали да пронађу окружење слично шуми у којој су некад живели. Затим су одлучили да се врате у своју постојбину. Бразилски министар правде прогласио је 1. новембра 1996. једно подручје од 495 000 хектара за „трајан посед староседелаца“. Тако је ово племе по свему судећи спасено од нестајања.

Да ли им будућност доноси нешто боље?

Да ли ће резервати спасти преостала индијанска племена од нестанка? За сада изгледа мало вероватно да ће Индијанце задесити таква судбина. Међутим, на подручјима где живе често се налазе вредна природна богатства. Процењује се да у једном делу Амазоније, на подручју које обухвата девет држава на северу и у средишњем делу западног Бразила, постоје богате залихе минерала, као и злата, платине, дијаманата, гвожђа и олова у вредности око 750 милијарди евра. Око 98 посто индијанске земље налази се управо унутар тог подручја. У неким подручјима  где живе Индијанци већ се појавио проблем илегалног трагања за рудним богатством.

Историја показује да су Индијанци увек били у неповољном положају када је у питању контакт с белим човеком. Давали су злато у замену за огледала и бразилско дрво у замену за дрангулије, и морали су да беже дубоко у шуме како би избегли ропство. Да ли ће се историја поновити?

Многи Индијанци су научили да користе савремене технолошке изуме као што су авиони, моторни чамци и мобилни телефони. Али само ће време показати да ли ће успети да одоле притисцима које доноси живот у 21. веку.

[Мапа на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

■ Национални парк Шингу

□ Индијански резервати

БРАЗИЛ

БРАЗИЛИЈА

Рио де Жанеиро

ФРАНЦУСКА ГИЈАНА

СУРИНАМ

ГВАЈАНА

ВЕНЕЦУЕЛА

КОЛУМБИЈА

ЕКВАДОР

ПЕРУ

БОЛИВИЈА

ПАРАГВАЈ

УРУГВАЈ

[Слика на 15. страни]

Индијанци су били присиљени да раде као робови на плантажама каучука

[Извор]

© Jacques Jangoux/Peter Arnold, Inc.

[Извор слике на 12. страни]

Цртеж и шара на рубу стране преузети из књиге Brazil and the Brazilians, 1857