Они су успели — други део

Као што смо видели у првом делу серије чланака под називом „Они су успели“, библијска начела могу помоћи породицама да се изборе с тешким ситуацијама. * Онима који живе по његовим мерилима, Јехова Бог обећава: „Учинићу те разборитим и поучићу те путу којим треба да идеш. Саветоваћу те, око ће моје бити на теби“ (Псалам 32:8).

Изборити се са финансијским проблемима. Новчани проблеми су често узрок брачних размирица. Међутим, библијска начела могу помоћи породицама да имају исправно гледиште о новцу. Исус је рекао: „Не брините се за свој живот, шта ћете јести или шта ћете пити, или за своје тело, шта ћете обући... Ваш небески Отац зна да вам је све то потребно“ (Матеј 6:25, 32).

На 23. страни прочитајте како су се Исахар из Сједињених Држава и његова породица изборили с финансијским проблемима када им је кућа разорена услед урагана Катрина.

Када се члан породице разболи. Готово да нема човека који се никада није разболео, али често је болест привремена а опоравак брз. Међутим, шта ако члан породице оболи од хроничне болести? Библија каже да Јехова може подржати оне који су на болесничкој постељи (Псалам 41:1-3). Шта породица може учинити да би Јехова преко ње пружио такву бригу?

На 24. страни прочитајте: Хајиме из Јапана прича како он и ћерке заједно брину о његовој супрузи Норико откада је установљено да пати од тешке болести.

Када дете умре. Смрт детета је једна од највећих трагедија која може задесити породицу. Јехова обећава да ће обрисати сузе оних који су у жалости због таквог страшног губитка (Откривење 21:1-4). Он већ сада пружа утеху ожалошћенима (Псалам 147:3).

На 25. страни прочитајте како је Библија ојачала Фернанда и Дилму из Сједињених Држава да се суоче са смрћу своје ћеркице.

Библија је поуздан водич за породице које се боре с потешкоћама, као што показују животне приче на наредним странама.

[Фуснота]

 [Оквир/Слике на 23. страни]

Изборити се са финансијским проблемима

Испричао Исахар Николс, Сједињене Државе

„Ураган Катрина је уништио нашу кућу, оставивши само темељ. Школа у којој сам радио била је под водом месец и по дана.“

УЛЕТО 2005, моја жена Мишел и ја с нашом двогодишњом ћерком Сидни живели смо у Беј Сент Луису у Мисисипију. Као Јеховини сведоци, Мишел и ја смо желели да се што више залажемо у хришћанској служби. Радио сам као професор у школи која се налазила у близини Њу Орлеанса у Луизијани. Распоред ми је био такав да сам радио три дана седмично а већи део преосталог времена проводио сам поучавајући друге о Библији. Били смо задовољни нашим начином живота. А онда смо чули вест да ће ураган Катрина погодити наше подручје. Одмах смо се спремили за евакуацију.

Када је олуја прошла, наша кућа у Беј Сент Луису била је уништена, што се могло рећи и за школу у Њу Орлеансу у којој сам радио. Од осигурања и владе добили смо новац за изнајмљивање стана, али било је тешко наћи сталан извор прихода. Осим тога, моја жена је добила вирусну инфекцију од загађене воде. Имунитет јој је ослабио и након тога се убодом комарца заразила вирусом западног Нила. Уз све то, осигурање и животни трошкови су се повећали.

Да бисмо се прилагодили новим околностима, научили смо да будемо штедљивији, чак и када су у питању основне ствари. Морао сам да будем мање избирљив у проналажењу посла.

Руку на срце, није нам било лако што смо изгубили све што смо имали. Али били смо захвални јер смо живи. Све што нам се десило потврдило је чињеницу да материјалне ствари имају ограничену вредност. Подсетили смо се Исусових речи: „Чак и кад неко има обиље, његов живот не произлази из онога што има“ (Лука 12:15).

Такође смо схватили да ма колико нам је било тешко због нашег губитка, било је много оних који су изгубили више — неки су чак изгубили живот. Зато сам се одмах након катастрофе ангажовао у пружању хуманитарне помоћи, тешећи особе које су претрпеле губитак.

Док смо пролазили кроз ово искушење, за нас је посебно утешан био Псалам 102:17. У њему се каже да ће се Јехова Бог ’обазрети на молитву оних који су без ичега остали и неће презрети молитву њихову‘. Ми смо као породица заиста осетили његову подршку!

[Оквир на 23. страни]

Када су 2005. урагани Катрина и Рита погодили обалу Мексичког залива у Сједињеним Државама, Јеховини сведоци су одмах основали тринаест центара за пружање хуманитарне помоћи, девет складишта робе и четири складишта горива. Око 17 000 Сведока волонтера из Сједињених Држава и 13 других земаља дошло је да учествује у пружању помоћи. Они су поправили хиљаде домова.

 [Оквир/Слике на 24. страни]

Када се члан породице разболи

Испричао Хајиме Ито, Јапан

„Заједничко кување било нам је омиљена разонода — све док се Норико није разболела. Сада не може нормално да једе и пије, па чак ни да говори. Везана је за инвалидска колица и дише помоћу респиратора.“

У МАЈУ 2006, код моје жене Норико појавиле су се потешкоће с говором. Тог лета су се јавиле и сметње приликом гутања. До септембра је утврђено да пати од амиотрофичне латералне склерозе — прогресивне болести која напада нервне ћелије мозга и кичмене мождине. За само четири месеца, наш живот се у потпуности променио. А то је био тек почетак њених проблема.

С временом јој се парализовао језик, као и десна шака. Оперативни захват познат као гастростомија омогућио јој је да се храни помоћу цевчице, а због трахеостомије — хируршког захвата на душнику којим се омогућава проток ваздуха — више није могла да говори. Не могу ни замислити колико јој је било тешко пошто је раније увек била активна. Ми смо Јеховини сведоци и Норико и наше ћерке проводиле су пуно времена проповедајући другима. Сада она не може да дише без респиратора и углавном је везана за кревет.

Међутим, то није зауставило Норико! На пример, она присуствује хришћанским састанцима у колицима док дише помоћу респиратора. Слух јој се погоршао, па јој једна ћерка током састанка пише белешке крупним словима како би имала корист од програма. Иако је Норико морала да прекине с пуновременом службом, она и даље пише писма о библијској поруци наде помоћу посебне опреме која је инсталирана на њен компјутер (2. Петрова 3:13; Откривење 21:1-4).

Сви у породици сарађујемо како бисмо јој помогли. Обе наше ћерке пронашле су нови посао како би могле више да помогну код куће. Нас троје обављамо многе кућне послове које је раније обављала Норико.

Понекад кад ујутро погледам Норико, изгледа ми исцрпљено. Помислим: ’Волео бих да јој кажем да данас мало успори.‘ Али она жели да другима преноси библијску поруку. Када почнем да јој припремам компјутер, очи јој засијају! Док пише, полако се осећа боље. Увидео сам колико је вредно да будемо „увек заокупљени Господовим делом“ (1. Коринћанима 15:58).

Искуство Џејсона Стјуарта који пати од исте болести из Пробудите се! од јануара 2006. много је помогло мојој жени да не буде депресивна. Када се болничко особље питало како то да је Норико тако позитивна, она им је рекла за тај чланак и поделили смо им примерке. Мојој супрузи много значи што поучава друге о својој вери.

Норико и ја смо у браку 30 година, али током протекле три године почео сам да ценим неке њене особине које сам раније узимао здраво за готово. Веома сам срећан што имам такву супругу!

 [Оквир/Слике на 25. страни]

Када дете умре

Испричали Фернандо и Дилма Фреитас, Сједињене Државе

„Смрт детета је траума која се не може описати речима. Не постоји већи бол.“

НАША ћерка, којој смо дали име Прешес што значи драгоцена, умрла је 16. априла 2006. Имала је само десет дана. Отприлике у трећем месецу трудноће установљено је да наша нерођена беба има озбиљан проблем са срцем. Како се приближавао термин за порођај, постало је очигледно да ће умрети убрзо након рођења, ако се уопште роди жива. Било нам је изузетно тешко да то прихватимо. Имали смо троје здраве деце. Нисмо могли веровати да ће наша беба умрети.

Када се Прешес родила, један искусан специјалиста за поремећаје хромозома дијагностиковао је ретко обољење познато као тризомија хромозома 18, које погађа једно од пет хиљада деце. Било је јасно да она неће дуго живети. Осећали смо се страшно беспомоћно јер готово ништа нисмо могли учинити. Једино што смо могли било је да будемо с њом током њеног кратког живота. То смо и урадили.

Врло смо захвални за десет дана које смо провели са Прешес. За то време, наше ћерке и ми веома смо се зближили с њом. Држали смо је у наручју, причали јој, грлили је, љубили и фотографисали што смо више могли. Чак смо и причали о томе на кога у породици највише личи. Специјалиста који је дијагностиковао њену болест посећивао нас је сваки дан у болници. Плакао је с нама и говорио колико му је жао. Док је причао с нама, он ју је чак и нацртао како би је добро запамтио. Дао нам је копију тог цртежа.

Као Јеховини сведоци ми чврсто верујемо да ће, као што Библија каже, Бог обновити рајске услове на земљи и да он чезне да врати у живот оне који су умрли, укључујући и малу децу као што је Прешес (Јов 14:14, 15; Јован 5:28, 29). Једва чекамо дан када ћемо је поново држати у наручју и грлити. Сваки пут када чујемо реч „рај“, та нада нам греје срце! Док то време не дође, теши нас сазнање да је наша ћерка у Божјем сећању и да више не пати (Проповедник 9:5, 10).