Да ли је наука раскрстила с Богом?

БРИТАНСКИ филозоф Ентони Флу је педесет година био изузетно поштован у атеистичким круговима. „Теологија и обмана“, његов рад објављен 1950, имао је више издања него било који други филозофски рад 20. века. Године 1986. Флу је назван „најученијим савременим критичарем теизма“ (то јест веровања у Бога или богове). Зато су многи били запрепашћени када је 2004. Флу објавио да је променио мишљење.

Шта га је подстакло да промени своје гледиште? Једном речју, наука. Уверио се у то да свемир, природни закони и сам живот нису могли настати пуком случајношћу. Да ли је то разуман закључак?

Како су настали природни закони?

Физичар и писац Пол Дејвис каже да је наука обавила изузетан посао када је објаснила природне појаве као што је рецимо киша. Али он каже: „Када се ради о... питањима као што су ’Зашто постоје природни закони?‘ ствари нису тако јасне... На таква питања научна открића не могу дати одговор: Многа заиста велика питања нису се променила још од освита цивилизације и још увек нас муче.“

Флу је 2007. године написао: „Оно што је важно јесте да у природи не само што постоје правилности, већ су оне и математички прецизне, непроменљиве и ’међусобно повезане‘. Ајнштајн је о њима говорио као о ’инкарнацији разума‘. Питање које треба себи да поставимо јесте зашто је свет природе обликован баш тако? О томе су сигурно размишљали научници попут Исака Њутна, Ајнштајна и Хајзенберга, и на то питање су дали одговор. Он је гласио — Божји Ум.“

Многи уважени научници сматрају да се вера у постојање интелигентног Праузрока не коси с науком. С друге стране, рећи да су свемир, закони који владају у њему и живот настали случајно у интелектуалном смислу није задовољавајуће. Из искуства знамо да сви уређаји, а посебно они веома компликовани, имају свог конструктора.

 У шта ћете веровати?

Иако нови атеисти кажу да је наука камен темељац њихових ставова, чињеница је да ни атеизам, а ни теизам не почивају искључиво на науци. И за једно и за друго је потребна вера — за атеизам вера у слепу случајност, а за теизам вера у постојање интелигентног Праузрока. Нови атеисти сматрају да је „у религији свако веровање слепо“ написао је Џон Ленокс, професор математике на Оксфордском универзитету у Енглеској. Он још каже: „Морамо истаћи да нису у праву.“ Дакле, питање је: Чија вера пролази испит — вера атеиста или верника? Размислимо, на пример, о пореклу живота.

Еволуционисти спремно признају да порекло живота остаје мистерија, иако постоје многе међусобно противречне теорије. Један од водећих нових атеиста, Ричард Докинс, тврди да, с обзиром да у свемиру сигурно постоји огроман број планета, мора да на још некој од њих има живота. Али многи угледни научници нису баш сигурни у то. Џон Бароу, професор на универзитету у Кембриџу, каже да вера у „еволуцију животних облика и ума у свакој својој фази завршава у ћорсокацима. У сложеној и непријатељској средини толико тога може онемогућити да један животни облик еволуира да би било препотентно сматрати да је уз довољно угљеника и времена све могуће.“

Имајмо на уму и то да живот није само скуп разних хемијских елемената. Напротив, он се заснива на веома сложеном облику информација, шифрованом у ДНК. Дакле, када говоримо о пореклу живота, говоримо и о пореклу биолошких информација. Да ли сложене информације као што је рецимо неки компјутерски програм, математичка формула, енциклопедија, па чак и рецепт за колач настају сасвим случајно? Наравно да не. А када се ради о сложености и ефикасности, те информације се не могу ни поредити са информацијама које жива бића носе у својим генима.

Да ли је научно прихватљиво рећи да је све настало случајно?

Према атеистима „свемир је настао како је настао, мистериозно, и једноставно се десило да негде у њему има услова за живот“, каже Пол Дејвис. „Да је било другачије“, кажу атеисти, „не би нас било овде да дискутујемо о томе. Свемир и сви његови делови можда јесу а можда и нису међусобно зависни, али нема ту никаквог дизајна, сврхе, нити смисла — барем не за нас.“ „Предност овог става“, каже Дејвис, „јесте у томе што га је лако бранити, толико лако да може постати згодан изговор“, то јест добар начин да се избегне суочавање са спорним питањима.

Молекуларни биолог Мајкл Дентон је у својој књизи Evolution: A Theory in Crisis изнео закључак да је теорија еволуције попут идеје која „више личи на принцип средњовековне астрологије него на озбиљну... научну теорију“. Он је Дарвинову теорију еволуције назвао једним од највећих митова нашег доба.

Свакако, тврдња да је случајност праузрок свега превазилази све митове. Замислите следеће: Један археолог проналази камен који је мање-више четвртаст. То  приписује случајности, што је и разумно. Али касније проналази камен који је до најситнијих детаља савршено обликован у људску бисту. Да ли би и то приписао случајности? Не би. Логика му говори да ју је неко сигурно направио. Водећи се истом логиком Библија каже: „Сваки дом је неко саградио, а онај ко је све саградио јесте Бог“ (Јеврејима 3:4). Да ли се слажете с тим речима?

Професор Ленокс је написао: „Што више сазнајемо о свемиру тим више хипотеза да постоји Створитељ Бог који је свемир створио са сврхом добија на снази као најбоље објашњење тога зашто смо овде.“

Нажалост, оно што између осталог поткопава веру у Бога јесу злодела која се чине у његово име. Зато многи сматрају да би људима било боље без религије. Шта ви мислите о томе?