Земљотрес на Хаитију — вера и љубав на делу

У уторак, 12. јануара 2010, тачно у 16.53, Евелин је зачула заглушујућу тутњаву која ју је подсетила на звук огромног авиона који узлеће. Затим се осетило снажно подрхтавање тла. Бетонске греде су почеле да пуцају и зграде су се рушиле. Када је земљотрес престао, Евелин се попела на узвишицу с које је погледом могла обухватити шире подручје. Са свих страна су допирали јауци и плач људи. Изнад Порт-о-Пренса, главног града Хаитија, уздизао се облак цементне прашине.

ЗА САМО неколико секунди колико је трајао потрес, срушиле су се куће, државне зграде, банке, болнице и школе. Живот је изгубило више од 220 000 људи из свих друштвених слојева, док је око 300 000 повређено.

Многи преживели седели су испред остатака својих домова скамењени и без речи. Други су голим рукама избезумљено копали по рушевинама не би ли спасли рођаке и пријатеље. Струја је нестала и убрзо је пао мрак, па су спасиоци били приморани да раде уз светлост батеријских лампи и свећа.

У граду Жакмелу, 11-годишњи Ралфенди је био заробљен испод делимично срушене зграде. Градска спасилачка екипа је сатима грозничаво покушавала да га спасе. Када је тло поново почело да подрхтава, прекинули су са радом, страхујући да ће се напукли горњи спратови срушити на њих. Али Филип, који је Јеховин сведок и мисионар, није одустајао. „Незамислива ми је и помисао да оставим Ралфендија да тамо умре“, рекао је он.

Филип и тројица других пузали су кроз узан простор унутар срушене зграде, полако и опрезно се приближавајући месту где је Ралфенди лежао испод рушевина које су му притисле ноге. Од поноћи па надаље, уклањали су комад по комад крша. Кад год би тло задрхтало, чули су како се бетон изнад њих помера и пуца. У пет ујутро, више од 12 сати после земљотреса, успели су да ослободе Ралфендија и изведу га на сигурно.

Нажалост, упркос труду спасилаца, исход није увек био срећан. У тешко погођеном граду Леогану, Роже и његов старији син Клид истрчали су из своје куће која се рушила. Његов млађи син Кларенс је погинуо. Рожеова супруга Клана је била жива и могла је да говори, али глава јој је била прикљештена испод таванице која се срушила. Роже и један пријатељ су покушавали да је ослободе. Испод рушевина се чуо њен глас: „Пожурите, немам више снаге! Једва дишем!“ Спасилачки тим је стигао после три сата, али када су је извукли, већ је била мртва.

Среда, 13. јануар, други дан

У свануће, први сунчеви зраци су открили размере ове катастрофе. Већи део Порт-о-Пренса био је у рушевинама. Чим је вест о разорном земљотресу почела да стиже до других земаља, хуманитарне организације и  многи самопожртвовани појединци из свих делова света кренули су с припремама за пружање помоћи. У Доминиканској Републици, волонтери из подружнице Јеховиних сведока која је удаљена око 300 километара, такође су осетили потрес. Када су Сведоци из Доминиканске Републике сазнали да се епицентар налази близу густо насељеног Порт-о-Пренса, у ком живи скоро трећина од девет милиона становника Хаитија, одмах су почели да организују пружање помоћи.

Прошло је 150 година од последњег снажног земљотреса на Хаитију. Због тога се углавном престало с градњом објеката отпорних на земљотресе и предност се давала грађевинама које су штитиле људе од урагана и поплава. Њихови зидови направљени од блокова и тешки бетонски кровови нису могли да издрже земљотрес јачине седам степени Рихтерове скале. Међутим, подружница Јеховиних сведока на Хаитију, саграђена 1987, била је пројектована у складу са стандардима градње у трусним подручјима. Премда се налази у близини источног предграђа Порт-о-Пренса, на њој није било практично никакве штете.

Током ноћи, подружница на Хаитију се претворила у прометни центар за пружање помоћи. Пошто је међународна комуникација путем телефона и Интернета слабо функционисала, добровољци из подружнице су два пута возили до границе с Доминиканском Републиком да би послали извештаје о тренутном стању. У међувремену су се у двориште подружнице слиле стотине људи, међу којима је био велики број озбиљно повређених. Многи други су били превезени у неколико болница које су још увек радиле. Убрзо су и оне биле препуне.

Око болница су на земљи лежали људи који су крварили и јаукали. Ту је била и Марла, која је провела осам сати испод остатака једне срушене зграде. Није осећала ноге нити је могла да их помера. Комшије су је извукле из рушевина и пребациле у болницу. Али, у коју? Еван, Јеховин сведок и лекар, који је раније стигао из Доминиканске Републике, почео је да је тражи иако је знао само њено име.

 До тада је од земљотреса већ прошло више од 24 сата и поново је пала ноћ. Прелазећи преко лешева који су лежали поред једне болнице, Еван се молио у себи и стално дозивао Марлу по имену. Коначно се зачуо одговор: „Ту сам!“ Марла га је гледала са широком осмехом на лицу. У неверици, Еван је упитао: „Зашто се смешиш?“ Марла је одговорила: „Зато што је сада уз мене мој брат у вери.“ Када је то чуо, Еван није могао да задржи сузе.

Четвртак, 14. јануар, трећи дан

Светска централа Јеховиних сведока, која се налази у Сједињеним Државама, организовала је пружање хуманитарне помоћи заједно с подружницама из Канаде, Доминиканске Републике, Француске, Немачке, Гваделупа, Мартиника и других земаља. Све њихове активности су биле усклађене како би се на најбољи начин искористила расположива материјална и новчана средства, организовали превоз, комуникација и рад добровољаца. У помоћ је притекло укупно 78 здравствених радника који су Јеховини сведоци, као и велики број других добровољаца. До пола три ујутро, први камион с хуманитарном помоћи кренуо је из доминиканске подружнице пут Хаитија, натоварен са око 6,8 тона хране, воде, лекова и других потрепштина.

Када је касније тог јутра пошиљка стигла на Хаити, добровољци из тамошње подружнице су почели да разврставају ствари како би их касније поделили. Камуфлирали су велике пакете да би одвратили лопове који су крали храну и потом је продавали. Добровољци су даноноћно паковали храну и друге ствари у кесе које су давали породицама и појединцима. Све у свему, Јеховини сведоци су током наредних месеци бесплатно поделили преко 450 тона хуманитарне помоћи, између осталог и 400 000 оброка.

Петак, 15. јануар, четврти дан

До поднева је на Хаити стигло 19 Сведока, међу којима је било лекара, болничара и других здравствених радника из Доминиканске Републике и с Гваделупа. Они су брзо направили привремену клинику за пружање прве помоћи. Међу онима који су на њој лечени био је и велики број деце из једног сиротишта. Осим тога, Сведоци су том сиротишту поклонили храну и цераде. „Веома сам захвалан Јеховиним сведоцима“, рекао је Етјен, директор сиротишта. „Не знам шта бисмо радили без њихове помоћи.“

Изгубљена и затим пронађена

Када је наступио земљотрес, седмогодишња Исланд је погледала кроз прозор и видела како се струјни каблови кидају и расипају варнице свуда унаоколо. Зидови куће су се кривили, а блокови који су падали један за другим сломили су јој ногу и озбиљно је повредили. Након што је извучена из рушевина, њен отац Џони ју је одвезао у Доминиканску Републику, у болницу близу границе. Одатле је ваздушним путем пребачена у болницу у Санто Домингу, главном граду те земље. Али када је Џони касније назвао болницу, Исланд није била у њој.

Наредна два дана Џони је безуспешно покушавао да пронађе Исланд. Она је била премештена у другу болницу, где ју је једна волонтерка чула како се моли Јехови (Псалам 83:18). „Волиш ли Јехову?“, питала ју је та жена. „Да“, одговорила је Исланд кроз сузе. „Онда немој бринути“, рекла је волонтерка да би је утешила. „Јехова ће ти помоћи.“

 Џони се обратио доминиканској подружници Јеховиних сведока и замолио да му неко помогне да нађе Исланд. Мелани се понудила да је потражи. Док се распитивала за њу у једној болници, наишла је волонтерка која је чула када се Исланд молила Јехови и показала је Мелани где се она налази. Ускоро је девојчица поново била са својом породицом.

Операције и опоравак

Многи повређени нису примили скоро никакву лекарску помоћ док нису стигли у импровизовану клинику у подружници Јеховиних сведока на Хаитију. У међувремену им је повређене удове захватила гангрена. Веома често, ампутација је била једино решење да се спасе пацијентов живот. У првим данима након земљотреса, није било довољно хируршке опреме, лекова, па чак ни средстава за анестезију. Такву ситуацију су тешко подносили и сами лекари. Један од њих је рекао: „Волео бих да ми Бог избрише из сећања неке призоре и звукове.“

Две недеље после земљотреса, из Европе су почели да пристижу Сведоци који су по струци лекари и имају искуство и опрему потребну за обављање тешких операција у хитним случајевима. Тај лекарски тим је обавио 53 операције и хиљаде других медицинских поступака. Једна 23-годишња Сведокиња по имену Виделин допутовала је у Порт-о-Пренс дан пре земљотреса. Током потреса јој је била смрскана рука и морали су да је ампутирају у тамошњој болници. Рођаци су после тога одвели Виделин у болницу  у близини њихове куће у Порт-де-Пеу, који је одатле удаљен седам сати вожње. Али њено стање се погоршавало и болничко особље је престало да је лечи, мислећи да ће умрети.

Када је чула за њену тешку ситуацију, једна лекарска екипа Сведока је допутовала из Порт-о-Пренса. Пружили су Виделин потребну помоћ и повели је назад са собом да би наставили с лечењем. То што су њени суверници дошли због ње оставило је такав утисак на друге пацијенте да су им аплаудирали. Виделин се сада полако навикава на своје нове околности у чему јој помажу њена породица и скупштина.

Јеховини сведоци су у Доминиканској Републици изнајмили куће које користе као центре за опоравак пацијената. У њима се стално смењују тимови Сведока волонтера међу којима су лекари, болничари, физиотерапеути и други. Док брину о пацијентима, они зраче ведрином.

Вера, нада и љубав

У подручју погођеном земљотресом постоји 56 дворана Јеховиних сведока од којих је само 6 имало већа оштећења. Већина Сведока која је због земљотреса била приморана да напусти своје домове боравила је у неоштећеним дворанама или на отвореном. Пошто су навикли да се састају, Сведоци су се организовали као што то иначе чине током својих конгреса.

„Наставили смо са уобичајеним скупштинским активностима“, каже Жан-Клод, Јеховин сведок који служи као старешина. „То је и младима и старима много помогло да сачувају  стабилност.“ Шта се тиме постигло? Један човек је рекао: „Драго ми је што видим да Јеховини сведоци и даље проповедају. Када вас не бисмо видели, мислили бисмо да је ситуација много гора.“

Сведоци су се трудили да утеше људе. „Скоро свако кога сретнемо верује да је овај земљотрес био Божја казна“, прича један Сведок. „Ми их уверавамо да је то била природна катастрофа а не Божје дело. Читамо им Постанак 18:25 где Аврахам каже да Бог никада не би погубио добре људе заједно са злима. Такође им покажемо Исусово пророчанство записано у Луки 21:11, које указује на то да ће у наше време бити снажних земљотреса. Објашњавамо им да ће он ускоро ускрснути наше вољене који су умрли и уклонити сву патњу. Када то чују, многи нам од срца захваљују.“ *

Па ипак, и даље има пуно тешкоћа. „Прва катастрофа коју смо пребродили био је земљотрес. Сада морамо да се боримо с последицама“, запазио је Жан-Емануел, Јеховин сведок који је по занимању лекар. „Осим ризика од избијања неке од бројних болести које се шире у пренатрпаним, нехигијенским и блатњавим избегличким логорима, ту су и емоционалне трауме које су потиснуте али нису нестале.“

Примера ради, неколико седмица после земљотреса, један Сведок је дошао у клинику жалећи се на непрестане главобоље и несаницу, што су типични симптоми посттрауматског стреса. „Да ли си имао повреду главе?“, питала га је једна болничарка која је такође Сведок. „Не“, одговорио је он смирено. „Погинула је моја жена с којом сам био у браку 17 година. Али такве ствари се догађају, Исус је прорекао да ће бити тако.“

Болничарка је увидела шта је могући узрок проблема и рекла је: „Али остао си без животног сапутника. То је страшан ударац! Сасвим је нормално жалити, плакати. Исус је плакао због смрти свог пријатеља Лазара.“ Када је то чуо, ожалошћени човек је бризнуо у плач.

Од преко 10 000 Сведока колико их је живело у погођеном подручју, у земљотресу је погинуло њих 154. Процењује се да је више од 92 посто становника Порт-о-Пренса изгубило једну или више драгих особа. Да би помогли ожалошћенима, Јеховини сведоци редовно посећују људе који су повређени или носе емоционалне ожиљке, пружајући им прилику да отворе срце некоме у кога могу имати поверење. Сведоци који тугују због губитка вољених већ знају за библијска обећања о ускрсењу и рају на земљи, али и њима је потребно да изразе осећања сувернику пуном разумевања и да чују саосећајне речи подршке.

Поглед на садашњост и будућност

Апостол Павле је написао: „Остаје ово троје: вера, нада и љубав. Али највећа од њих је љубав“ (1. Коринћанима 13:13). Ове особине помажу многим Сведоцима с Хаитија да истрају под садашњим околностима, да храбре друге и не страхују од будућности. Њихови суверници из више земаља још увек учествују у пружању помоћи, при чему долазе до изражаја права вера, јединство и срдачност. „Никада раније нисам видела толико љубави“, рекла је Петра која је дошла из Немачке да као лекар помаже својим суверницима и другима. „Много пута сам заплакала, али не зато што сам била тужна већ дубоко дирнута.“

„Према неким критеријумима“, писало је у часопису The Wall Street Journal, земљотрес који је 2010. погодио Хаити био је „најразорнија природна катастрофа која је икада задесила једну земљу.“ Па ипак, након њега се у свету десило још катастрофа с трагичним исходом, како природних тако и оних које је проузроковао човек. Да ли ће томе икада доћи крај? Јеховини сведоци с Хаитија и из целог света уверени су да ће Бог ускоро испунити обећање које је записано у Библији: „Он ће обрисати сваку сузу с њихових очију и смрти више неће бити, ни туге, ни јаука, ни бола више неће бити. Нестало је оно што је некад било“ (Откривење 21:4).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 15. страни]

„Незамислива ми је и помисао да оставим Ралфендија да тамо умре“

[Истакнути текст на 19. страни]

„Драго ми је што видим да Јеховини сведоци и даље проповедају“

[Оквир/Слике на 17. страни]

СМЕШТАЈ ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ИЗГУБИЛИ ДОМ

Током првог месеца након земљотреса, Сведоци који су грађевински инжењери почели су да проверавају које су куће довољно безбедне да би се породице могле вратити у њих. Многима који су остали без крова над главом био је потребан привремени смештај док не нађу трајно решење за становање.

„Поучени искуством међународних хуманитарних организација, пројектовали смо јефтине куће које је лако монтирати, по величини сличне онима у којима су многи до тада живели“, каже Џон, који ради у подружници на Хаитију. „Оне пружају заштиту од кише и ветра, без опасности да ико у њима страда у случају накнадног подрхтавања тла.“ Само три недеље после земљотреса, тим сачињен од добровољаца с Хаитија и из других земаља почео је да гради привремене куће.

На улицама, људи су поздрављали камионе који су превозили монтажне елементе за куће. Након што је одобрио увоз грађевинског материјала, један хаићански цариник је рекао: „Јеховини сведоци су међу првима прешли границу да би допремили помоћ за народ. Нису од оних који само причају о помагању већ то заиста и чине.“ После земљотреса, Сведоци су за само неколико месеци изградили 1 500 кућа за оне који су изгубили дом.

[Мапа на 14. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ХАИТИ

ПОРТ-О-ПРЕНС

Леоган

Епицентар

Жакмел

ДОМИНИКАНСКА РЕПУБЛИКА

[Слика на 16. страни]

Марла

[Слика на 16. страни]

Исланд

[Слика на 16. страни]

Виделин

[Слика на 18. страни]

Група Јеховиних сведока с Хаитија, спремна да унесрећеним људима пренесе утешну поруку из Библије

[Слика на 18. страни]

Лекар помаже дечаку у привременој клиници коју су направили Јеховини сведоци