ПРОЛЕЋЕ је 1931. године. Улаз познате концертне дворане Плејел у Паризу врви од делегата из 23 земље. Испред ње се заустављају велика такси возила из којих излазе елегантно обучени мушкарци и жене. Убрзо је у главној дворани мноштво од скоро 3 000 људи. Они нису дошли на концерт, већ да би чули Џозефа Ратерфорда, који је у то време предводио у проповедању. Овом приликом, његови упечатљиви говори преводе се на француски, немачки и пољски. Снажан глас брата Ратерфорда одзвања целом салом.

Овај конгрес је био прекретница када је у питању проповедање добре вести у Француској. Брат Ратерфорд је подстакао присутне који су стигли из различитих земаља, а посебно младе, да у Француској служе као колпортери (некадашњи назив за пионире). Џон Кук, делегат из Енглеске, који је у то време био тинејџер, никад није заборавио охрабрујуће речи: „Млади, нека вам ништа под сунцем не буде препрека да постанете колпортери!“ *

Поред Џона Кука, који је касније постао мисионар, многи други су се одазвали на тај позив да пређу на подручје где је њихова помоћ потребна (Дела 16:9, 10). Заправо, број пионира у Француској се између 1930. и 1931. повећао са 27 на 104, што је био изванредан пораст за само годину дана. Будући да велики број тих пионира није знао француски, како су изашли на крај с проблемима као што су непознавање језика, оскудица и усамљеност?

Пионирима из иностранства су од велике помоћи биле картице за сведочење које су уместо њих говориле о нади у Краљевство. Један брат с немачког говорног подручја храбро је проповедао у Паризу. Он се присећа: „Били смо свесни да заступамо моћног Бога и зато се у служби нисмо плашили људи. Али срце нам је ипак лупало од страха да ћемо заборавити реченицу: ’Voulez-vous lire cette carte, s’il vous plaît? [Молим вас, прочитајте ову картицу.]‘ Били смо уверени да је оно што радимо заиста важно.“

Када су пионири проповедали у стамбеним зградама, често се дешавало да их портир избаци из зграде. Једног дана су се две сестре из Енглеске нашле очи у очи с портиром који их је љутито питао кога траже. Једна од њих је покушала да смири ситуацију. На једним вратима је приметила сјајну плочицу на којој је писало: „Tournez le bouton [Позвоните].“ Пошто је помислила да је то име особе која ту живи, весело му је одговорила: „Дошли смо да видимо госпођу ’Tournez le  bouton.‘“ Добар смисао за хумор био је од велике помоћи овим ревним пионирима.

Многи људи у Француској су током 1930-их живели у сиромаштву, а ни пионири из иностранства нису били поштеђени тога. Једна од тих пионирки, Мона Бжоска, испричала је како је било њој и њеној сарадници: „Обично смо становале у прилично лошим условима. Посебно нам је било тешко зими. Често смо биле принуђене да боравимо у леденој соби где смо ујутро морале да разбијамо лед у бокалу да бисмо могле да се умијемо.“ Да ли су се пионири обесхрабрили због таквих тешкоћа? Ни у ком случају! Један од њих је лепо изразио оно што су сви осећали: „Нисмо ништа имали, али нам ништа није недостајало“ (Мат. 6:33).

Ови одважни пионири морали су да савладају и осећање усамљености. На почетку 1930-их, број објавитеља Краљевства у Француској није прелазио 700, а многи од њих су били разасути широм земље. Како су пионири успевали да остану радосни у таквим околностима? Мона је испричала шта је њој и њеној сарадници помогло да лакше поднесу одвојеност од суверника: „Бориле смо се против усамљености тако што смо редовно заједно проучавале наше публикације. Пошто се у то време није ишло у накнадне посете нити су вођени библијски курсеви, увече смо имале времена да пишемо својој породици, и другим пионирима, како бисмо с њима поделиле оно што смо доживеле и охрабриле их“ (1. Сол. 5:11).

Ови самопожртвовани пионири остали су позитивни упркос тешкоћама. То се може видети из писама која су слали подружници, понекад и деценијама након што су служили у Француској. Ени Крегин, сестра која је имала небеску наду, пропутовала је са својим супругом Француску уздуж и попреко у периоду од 1931. до 1935. Осврнувши се на те године, написала је: „Имали смо заиста срећан и динамичан живот! Ми пионири били смо велика подршка једни другима. Апостол Павле је рекао: ’Ја сам посадио, Аполо је залио, али Бог је дао да расте.‘ Те речи посебно радују нас који смо пре много година имали прилику да дамо свој допринос ширењу добре вести“ (1. Кор. 3:6).

Ти први пионири заиста су оставили изврстан пример истрајности и ревности о којем могу размишљати они који желе да прошире своју службу. Данас у Француској има око 14 000 општих пионира. Многи од њих служе у групама или скупштинама на страном језику. * Попут својих претходника, они не дозвољавају да им ишта на овом свету буде препрека! (Из наше архиве — Француска.)