Срећна и пуна наде иако сиромашна
Писмо из Боливије
Срећна и пуна наде иако сиромашна
ИАКО служим као мисионарка у једној земљи у развоју, никако не могу да се навикнем на то да гледам сиромаштво и безнађе. Волела бих да се одмах реше проблеми свих који пате. Али знам да ће само Божје Краљевство решити те проблеме. Па ипак, често сам у прилици да видим како људи који у свом животу примењују библијска начела проналазе срећу упркос крајњем сиромаштву у ком живе. Сабина је једна од њих.
Пре доста година, Сабина је држећи у наручју две ћеркице гледала како њен муж улази у један стари аутобус који ће га одвести у иностранство где ће покушати да нађе боље плаћени посао. Док га је чекала да се врати, месеци су се претворили у године, али он се никада није вратио кући. Од када је он отишао, Сабина сваки дан напорно ради како би могла да издржава себе и своје две ћеркице, Милејну и Гиљан.
Сабину сам први пут срела једног послеподнева док је стрпљиво услуживала захтевне муштерије у продавници коју држи њена сестра. У њеним уморним очима видела сам да је напорно радила цео дан. Питала сам је да ли би желела да проучавам Библију с њом и њеним ћеркицама. „Желела бих, само стварно немам времена“, одговорила је. „Али бих волела да проучавате с мојим ћеркама.“ Тако је и било. Док сам проучавала с девојчицама, боље сам упознала Сабину и схватила да је у заиста тешкој ситуацији.
Сабинин дан почиње у четири ујутру. Док њене ћерке још увек спавају у једној јединој просторији коју имају, Сабина узима велику, стару, алуминијумску шерпу и ставља је на шпорет. Припрема надев од меса за емпанаде, које продаје како би зарадила за живот. Претходне вечери је припремила тесто за ове пикантне пирошке с месом.
Сабина пажљиво ставља у позајмљена ручна колица све што ће јој бити потребно тог дана — сунцобран, решо на плин, плинску боцу, сто, хоклице, шерпе с уљем, месом и тестом, као и неколико литара домаћег сока.
У шест сати, Сабина и њене две ћерке су спремне за полазак. Затварају врата и стављају катанац. Лица су им безизражајна, не причају, нити се смеју. Сва њихова снага је усмерена на посао који их чека. Често сам с прозора нашег мисионарског дома гледала призоре сличне овом. Сабина је само једна од многих жена у Боливији које одлазе из куће још пре
зоре како би на улици продавале храну и пиће.У пола седам, док се сунце помаља иза планина, Сабина и њене две ћерке стижу до угла где обично продају емпанаде. Без речи ваде ствари из колица и постављају покретну кухињу. Стављају прву емпанаду у врело уље и она почиње да цврчи. Хладним јутарњим ваздухом шири се пријатан мирис који брзо привлачи гладне муштерије.
„Колико?“, пита Сабина првог купца. Поспани мушкарац не подиже поглед, већ прстима показује да жели два комада, и она му пружа две златножуте вреле емпанаде. Затим броји то мало новца што је добила. То ће се поновити још много пута током дана. Када продају и последњу емпанаду, пакују се и крећу кући. Премда је боле ноге, Сабина креће на следећи посао, у продавницу своје сестре.
Када сам први пут дошла у ту продавницу како бих проучавала са Сабининим девојчицама, у углу су већ биле постављене две мале клупе. Од самог почетка, Милејна и Гиљан, које су тада имале девет и седам година, с нестрпљењем су очекивале сваку следећу лекцију и добро су се припремале. Ове стидљиве девојчице су се полако отварале тако да сам се спријатељила с њима. То је дирнуло Сабину. Убрзо је одлучила да и она почне да проучава Библију, упркос многим обавезама које је имала.
Како је Сабина боље упознавала Јехову Бога, тако је и расла њена љубав према њему. Почела је да осећа радост коју до тада није имала. Ова жена некада уморног и тужног лица сада изгледа потпуно другачије. Држање јој се потпуно променило — сада хода уздигнуте главе, са сјајем у очима. „Сабина се стално смеши“, приметила је њена сестра. „Раније није била таква.“ И други су приметили велике промене код Сабине и њених ћерки. Празнине коју је некада осећала сада више нема јер зна истину о Богу и његовој намери.
Сабина је уживала у проучавању, али због многих обавеза није могла да иде на хришћанске састанке. На крају је ипак прихватила мој позив да дође у Дворану Краљевства. Отада више није пропустила ниједан састанак. У скупштини је нашла праве пријатеље. Такође је разумела да Јехова стварно брине за оне који га воле и који му служе чак и када то од њих изискује неке жртве (Лука 12:22-24; 1. Тимотеју 6:8).
Сабини се веома допало оно што је учила и желела је да с другима разговара о томе, али је рекла: „Дрхтим од страха сваки пут кад помислим на проповедање.“ Мислила је: ’Како бих ја овако сиромашна и слабо образована жена могла да поучавам друге?‘ Међутим, доброта коју је осетила, као и предиван напредак који је доживела у свом животу подстакли су је на овај важан корак. Такође је схватила да њене ћерке на њу гледају као на узор. Тако је почела да другима преноси добру вест. Њене ћерке су једва чекале да јој се придруже.
Данас Сабина више није само једна сиромашна жена која из дана у дан напорно ради без много радости. Њена економска ситуација се није много променила, али се променио њен поглед на живот. Сада као Јеховин сведок преноси добру вест о Божјем Краљевству, које је једино трајно решење за сиромаштво и безнађе којег има широм света (Матеј 6:10).
Пет је сати ујутру и Сабина је спремна да крене. Али овог јутра неће продавати емпанаде. Придружиће се једној групи Сведока који ће проповедати на улици. То што сваке недеље одваја нешто свог времена како би помагала другима чини је још срећнијом. Она закључава врата и с великим осмехом излази на улицу. Овог пута не гура колица, већ носи велику торбу. У њој има Библију и библијску литературу коју ће користити како би другима преносила наду. Са смешком који одаје самопоуздање Сабина каже: „Нисам ни сањала да ћу једнога дана говорити другима о Библији.“ Затим додаје: „Заиста уживам у томе!“