МОЖЕШ ли се поистоветити са Џорџом и Емили? Попут њих, многим родитељима је тешко да посматрају дете док се суочава с неким проблемом или је тужно. Сасвим је природно да родитељи настоје да заштите своје дете. Међутим, малочас описане ситуације заправо су представљале прилику родитељима да пруже својој деци вредну поуку о одговорности. Наравно, поука за четворогодишњака разликоваће се од поуке за тринаестогодишње дете.

Чињеница је да нећете увек бити ту да заштитите своје дете од животних проблема. Једног дана ће оно оставити оца и мајку и „носити свој терет“ одговорности (Галатима 6:5; Постанак 2:24). Да би помогли деци да се брину о себи, родитељи морају стално имати у мислима циљ да их поуче да постану несебичне, брижне  и одговорне особе. То није нимало лако!

На срећу, родитељи могу учити из Исусовог примера и начина на који је поучавао своје ученике. Исус није имао децу. Али када је бирао своје ученике и поучавао их, имао је циљ да их оспособи да наставе дело и након његовог одласка (Матеј 28:19, 20). Оно што је Исус постигао може се упоредити са циљем који сваки родитељ има док поучава децу да буду одговорна. Осмотримо само три подручја на којима је Исус пружио пример родитељима.

Пред крај свог живота, Исус је рекао ученицима: „Дао сам вам пример да и ви чините онако како сам ја учинио вама“ (Јован 13:15). Исто тако, родитељи треба да објасне и покажу примером шта тачно значи бити одговоран.

Питајте се: ’Да ли често на позитиван начин говорим о својим обавезама? Да ли причам о томе како ми помагање другима доноси задовољство? Или се често жалим и упоређујем са онима којима је изгледа лакше у животу?‘

Свакако, нико није савршен. Сви смо понекад преоптерећени. Али пружање доброг примера је вероватно најбољи начин да помогнете деци да виде колико је важно и корисно бити одговоран.

Исус је знао да ће бити потребно време док његови ученици не буду спремни да преузму своју улогу и одговорности. Једном им је рекао: „Још имам много тога да вам кажем, али сада то не можете носити“ (Јован 16:12). Исус није одмах тражио од својих ученика да све раде самостално. Уместо тога, провео је доста времена поучавајући их много чему. Тек када је сматрао да су спремни, пустио их је да наставе сами.

Слично томе, није разумно да родитељи траже од деце да преузму одговорности одраслих пре него што буду спремна за то. Међутим, док деца расту, родитељи треба да одреде које обавезе и задатке могу сама обављати. На пример, треба да их поуче да воде рачуна о личној хигијени, поспреме своју собу, буду тачна и мудро располажу новцем. Када дете крене у школу, родитељи од њега треба да очекују да на своје домаће задатке гледа као на важну одговорност за коју мора да се брине.

Није довољно да родитељи само поверавају одговорности својој деци. Морају их и подржати док се труде да их испуне. Раније поменути Џорџ је схватио да је један од разлога због којих би се Мајкл узнемирио када је требало да склони играчке био тај што му се то чинило претешко. „Уместо да само вичем на њега да врати играчке на своје место“, каже Џорџ, „објаснио сам му како да то учини на најефикаснији начин.“

Шта је конкретно урадио? Он објашњава: „Најпре сам одредио време када ће се сваке вечери склањати играчке. Затим сам то радио заједно с Мајклом, спремајући део по део собе. Направио сам игру од тога и чак смо се такмичили ко ће брже спремити свој део. Убрзо је то постао уобичајен задатак пре одласка у кревет. Обећао сам да ћу му, ако брзо обави тај посао, прочитати још једну причу за лаку ноћ. Али ако буде одуговлачио, остаће мање времена за причу.“

Исус је као сваки добар учитељ знао да је обављање неког посла најбољи начин да се он научи. На пример, када је сматрао да је време за то, послао је ученике „по двојицу пред собом у сваки град и место у које је и сам намеравао да дође“ (Лука 10:1). Међутим, није их оставио без помоћи. Пре него што их је послао, пружио им је конкретна упутства (Лука 10:2-12). Када су се вратили и известили га о свом успеху, Исус их је похвалио и охрабрио (Лука 10:17-24). Показао је да има поверење у њихове способности и да их подржава.

Како реагујете када се ваше дете суочава с тешким одговорностима? Да ли покушавате да га заштитите од онога чега се боји, од разочарања и неуспеха? Ваша инстинктивна реакција може бити покушај да „избавите“ своје дете и понесете његов терет.

Међутим, размислите о овоме: Какву поруку шаљете сваки пут када пожурите да „спасете“ своје дете? Да ли показујете поверење у њега и његове способности? Или му поручујете да га још увек сматрате беспомоћном бебом која у свему зависи од вас?

На пример, како је раније поменута Емили поступила у вези с проблемом у ком се нашла њена ћерка? Уместо да се меша, одлучила је да јој допусти да сама то реши с наставницом. Заједно су саставиле списак питања који ће Џени понети у школу. Затим су разговарале о томе када би могла да приђе наставници. Чак су вежбале како би могао тећи тај разговор. „Џени је скупила храброст да се обрати наставници“, каже Емили, „и она ју је похвалила за то што је преузела иницијативу. Џени је била тако поносна на себе — а и ја сам била поносна на њу.“

Ако увек будете штитили своје дете од потешкоћа, тиме ћете га спречити да развије способност да се суочи са животним изазовима. Боље је да му помогнете тако што ћете га поучити да прихвати одговорност. То је један од највреднијих дарова које му можете дати.