ВИ СТЕ уверени да ваша религија учи истину о Богу. Верујете да је живот по библијским начелима најбољи. Зато је сасвим природно што настојите да те вредности усадите у своје дете (Поновљени закони 6:6, 7). Али шта ако оно губи занимање за духовне ствари док одраста? Шта ако почиње да доводи у питање управо она веровања која је у раном детињству радо прихватало? (Галатима 5:7).

Ако се то дешава, немојте закључити да сте негде погрешили као родитељ. Можда су у питању неки други фактори, као што ћемо видети. Међутим, запамтите ово: Од ваше реакције може зависити да ли ће тинејџер бити привучен вашој религији или ће се још више удаљити од ње. Ако му на том пољу објавите рат, упуштате се у исцрпљујућу борбу, која је вероватно унапред изгубљена (Колошанима 3:21).

Много је боље послушати савет апостола Павла. Он је написао: „Господов роб не сме да се свађа, него треба да буде благ према свима, способан да поучава, да се обуздава кад трпи зло“ (2. Тимотеју 2:24). Како можете показати да сте ’способни да поучавате‘ ако ваш тинејџер сумња у ваша веровања?

Као прво, покушајте да разаберете шта утиче на став вашег тинејџера. На пример:

• Да ли је усамљен и сматра да нема пријатеље у хришћанској скупштини? „Пошто сам желела да имам пријатеље, зближила сам се с друштвом из школе и то је годинама кочило мој духовни напредак. Занимање за духовне  ствари изгубила сам највише због лошег избора пријатеља и сада због много чега жалим“ (Елеонора, 19).

• Да ли му недостаје самопоуздање, због чега му је тешко да говори о својој вери? „У школи сам се устезао да са друговима причам о својим веровањима. Плашио сам се да ће на мене гледати као на чудака који чита Библију. Сви који су били другачији били су одбачени, а ја нисам желео да тако прођем“ (Рамон, 23).

• Да ли сматра да је превише тешко живети по библијским мерилима? „Имам осећај као да је библијско обећање о вечном животу на врху високог степеништа, на које ја још нисам ни закорачила. Штавише, нисам ни близу. Страх од пењања тим степеништем толико је велик да размишљам о томе да престанем да се трудим“ (Рената, 16).

Шта мучи вашег тинејџера? Најбољи начин да то сазнате јесте да га питате. Међутим, пазите да разговор не пређе у свађу. Боље је да послушате савет из Јаковљеве 1:19: „Сваки човек нека буде брз да чује, а спор да говори и спор да се љути.“ Немојте бурно реаговати. Потрудите се да будете ’врло стрпљиви и вешти у поучавању‘, баш као што бисте били с неким ко није члан ваше породице (2. Тимотеју 4:2).

На пример, ако ваше дете не жели да иде на хришћанске састанке, покушајте да сазнате шта је прави разлог. Али при том будите стрпљиви. Родитељ у следећем сценарију неће баш имати много успеха.

Тинејџер: Више ми се не иде на састанке.

Отац: [оштро] Како то мислиш ’не иде ти се‘?

Тинејџер: Тамо се досађујем!

Отац: То ти мислиш о Богу? Теби је он досадан? Е па баш ми је жао! Докле год живиш под овим кровом, има да идеш с нама — свиђало ти се то или не!

Бог очекује да родитељи уче децу о њему и да деца буду послушна родитељима (Ефешанима 6:1). Међутим, ви не желите да ваш тинејџер само механички учествује у духовним активностима и преко воље иде на састанке. Ако је икако могуће, ви бисте волели да буде присутан умом и срцем.

Више успеха ћете имати ако разумете прави разлог за његов став. Имајући то на уму, размотрите како је овај разговор могао бити успешнији.

Тинејџер: Више ми се не иде на састанке.

Отац: [мирно] Реци ми, због чега ти се не иде?

Тинејџер: Тамо се досађујем!

Отац: Седети на једном месту два сата може бити досадно. Шта теби најтеже пада?

Тинејџер: Не знам... Као да не налазим себе ту.

Отац: Да ли се тако осећају и твоји пријатељи?

Тинејџер: У томе и јесте проблем! Ја немам пријатеље — бар више немам.  Откако се мој најбољи пријатељ одселио, просто немам с ким да причам! Свима је лепо, а ја сам увек по страни!

Тиме што је навео своје дете да се отвори, отац не само што је сазнао прави узрок проблема — у овом случају, усамљеност — већ је стекао његово поверење и оставио отворена врата за будуће разговоре. (Видети пропратни оквир  „Будите стрпљиви!“)

С временом многи млади схвате да ће, ако се изборе с проблемом који прети да угрози њихов духовни напредак, бити много сигурнији како у себе тако и у своју веру. Осмотримо пример раније поменутог Рамона, ког је плашила и сама помисао на то да у школи каже да је Јеховин сведок. Касније је увидео да разговор о вери није толико страшан колико је замишљао — чак и када га због тога други исмевају. Он прича:

„Једном ме је један школски друг исмевао због моје религије, због чега сам био веома напет. Имао сам утисак да цео разред слуша. Онда сам одлучио да променим ток разговора и питам њега за његову религију. На моје изненађење, он је био још нервознији него ја! Тад сам схватио да многи млади прихватају нека веровања, али их не разумеју. Ја барем умем да објасним у шта верујем. Заиста, кад је у питању разговор о вери, мојим школским друговима треба да буде непријатно — а не мени!“

Родитељи и стручњаци запажају да постоји изразита разлика између начина размишљања мале деце и адолесцената (1. Коринћанима 13:11). Код деце је све црно-бело, тако да се за њихово размишљање може рећи да је конкретно, док адолесценти више размишљају апстрактно. На пример, малом детету се може једноставно рећи да је Бог све створио (Постанак 1:1). Међутим, тинејџера можда муче следећа питања: ’Како знам да  постоји Бог? Зашто би Бог љубави допустио зло? Како је могуће да Створитељ одувек постоји?‘ (Псалам 90:2).

Можда вам се чини да постављање таквих питања представља корак назад када се ради о вери вашег детета. Међутим, то заправо може бити корак напред. На крају крајева, испитивање доказа је важан део духовног напретка (Дела апостолска 17:2, 3).

Поред тога, ваш тинејџер учи да ’користи свој разум‘ (Римљанима 12:1, 2). То ће му помоћи да сагледа ’ширину и дужину и висину и дубину‘ хришћанске вере, што једноставно није могао док је био мали (Ефешанима 3:18). Сада је важније него икада да помогнете свом детету да резонује о својим веровањима како би се учврстило у вери (Пословице 14:15; Дела апостолска 17:11).

Библија говори о младићу по имену Тимотеј који је „од раног детињства“ познавао свете списе. Па ипак, апостол Павле га је подстакао: „Остани у ономе што си научио и у шта си се уверио“ (2. Тимотеју 3:14, 15). Попут Тимотеја, ваш тинејџер је можда одмалена поучаван библијским мерилима. Међутим, сада треба и сам да се увери у оно чему је поучен.

У књизи Млади питају — практични одговори на њихова питања, 1. том, стоји: „Док год адолесцент живи под твојим кровом, имаш право да очекујеш од њега да учествује у твојим духовним активностима. Међутим, твој циљ је да у њега усадиш љубав према Богу, а не само да механички нешто обавља.“ Имајући тај циљ на уму, можете помоћи свом тинејџеру да постане ’чврст у вери‘ и да то буде његов начин живота, а не само ваш b (1. Петрова 5:9).