У време када сам се родила, моји родитељи су имали мало имање на сеоском подручју у Галицији, на северозападу Шпаније. Била сам четврто од осморо деце. У нашој породици је владала топла атмосфера. У то време је у Шпанији било уобичајено да барем једно дете оде у самостан. Нас троје је кренуло тим путем.

Са 13 година сам се придружила својој сестри у једном самостану у Мадриду. Одједном сам се нашла у хладном окружењу. Пријатељство није постојало, већ само правила, молитве и строга дисциплина. Сваког дана смо се рано ујутру окупљале у капели да бисмо медитирале, али мени су мисли обично лутале. Затим смо певале верске песме и присуствовале миси. Све је то било на латинском. Скоро ништа нисам разумела и имала сам осећај да је Бог далеко од мене. Дани су ми пролазили у тишини. Чак и када бих срела своју сестру, само бисмо рекле: „Хваљена пресвета Марија.“ У самостану је разговор био дозвољен само пола сата након оброка. То је било потпуно другачије од породичног живота на који сам навикла! Била сам усамљена и пуно сам плакала.

Иако никад нисам осећала присност с Богом, положила сам завет и постала часна сестра са 17 година. Заправо, само сам урадила оно што се очекивало од мене. Међутим, убрзо сам почела да се питам да ли имам Божји позив. Друге сестре су ми говориле да ће они који имају такве сумње горети у паклу! Али моје сумње нису престале. Знала сам да се Исус Христ није изоловао већ да је био стално с људима, поучавао их и помагао им (Матеј 4:23-25). Када сам напунила 20 година, нисам могла да наведем ниједан разлог због ког бих остала часна сестра. На моје изненађење, часна мајка ми је рекла да би било боље да одем што пре из самостана ако нисам сигурна да је ово прави пут. Мислим да се плашила да ћу утицати на друге. Зато сам напустила самостан.

 Када сам се вратила кући, наишла сам на разумевање родитеља. Али у нашем селу није било посла, па сам се преселила у Немачку, где је живео један мој брат. Он је припадао комунистичкој групи коју су сачињавали прогнани Шпанци. Било ми је лепо међу тим људима који су се борили за права радника и једнакост жена. Тако сам постала комуниста и удала се за једног члана наше групе. Имала сам осећај да чиним нешто корисно, јер сам делила комунистичку литературу и учествовала у протестним маршевима.

Међутим, с временом сам се поново разочарала. Увидела сам да комунисти често не раде оно што пропагирају. Те сумње су биле још јаче када су 1971. неки млади чланови наше групе запалили шпански конзулат у Франкфурту. Урадили су то у знак протеста против диктатуре у Шпанији. Али по мени је то био погрешан начин да се покаже незадовољство.

Када смо добили прво дете, рекла сам супругу да више нећу одлазити на комунистичке састанке. Било ми је тешко јер нико од наших пријатеља није дошао да види мене и нашу бебу. Такође сам почела да се питам у чему је смисао живота. Размишљала сам да ли се заиста вреди залагати за друштвени напредак.

Један брачни пар Сведока шпанског порекла дошао је на наша врата 1976. Понудили су ми библијску литературу и ја сам је узела. Када су нас посетили следећи пут, засула сам их питањима о патњи, неједнакости и неправди. Одушевила сам се зато што су ми из Библије пружили одговор на свако питање! Они су се понудили да проучавају Библију са мном и ја сам радо пристала.

У почетку сам све само интелектуално прихватала. Али то се променило кад смо супруг и ја почели да одлазимо у Дворану Краљевства на састанке Јеховиних сведока. Тада смо имали двоје деце. Сведоци су нас довозили и помагали нам око деце током састанака. Веома сам их заволела.

Па ипак, и даље сам имала сумње. У то време сам отишла у Шпанију да посетим породицу. Мој стриц, који је био свештеник, покушао је да ме одврати од проучавања Библије. Али тамошњи Сведоци су ми много помогли. На сва моја питања одговарали су из Библије, баш као и Сведоци из Немачке. Одлучила сам да наставим да проучавам Библију кад се вратим у Немачку. Нисам одустала ни када је мој супруг престао да проучава. Крстила сам се као Јеховин сведок 1978.

Библијска истина је мом животу дала смисао и правац. На пример, у 1. Петровој 3:1-4 жене се подстичу да буду подложне својим мужевима, да им исказују „дубоко поштовање“ и да буду „благог духа, који је драгоцен у Божјим очима“. Такви савети су ми помогли да испуним оно што се очекује од мене као жене и мајке.

Прошло је око 35 година од како сам постала Сведок. Срећна сам што могу да служим Богу са својом духовном браћом и сестрама из целог света. Велику радост ми причињава и то што је четворо од моје петоро деце кренуло мојим стопама.