Убрзо сам почео да се бавим гимнастиком и боди-билдингом. С временом сам отворио теретану у Сан Леандру у Калифорнији, где сам радио с многим боди-билдерима, од којих је један постао првак Америке. И са̂м сам много вежбао, али то што сам у очима других имао савршено тело није ми помогло да се осећам испуњено.

Пошто је један мој колега из теретане знао да ме занима Библија, рекао ми је да би било добро да упознам једног његовог познаника. Тако ми је сутрадан ујутро на врата покуцао један Јеховин сведок. Четири сата је одговарао на моја питања директно из Библије. Позвао сам га да поново дође увече и тада смо разговарали о Библији све до поноћи. Био сам одушевљен оним што сам сазнао и питао сам га да ли могу сутрадан да идем с њим да видим како проповеда. Задивило ме је што је на свако питање које су му људи поставили одговарао из Библије. Тада сам схватио да и ја то желим да радим!

Зато сам напустио посао и дане проводио у служби с тим пиониром, како су се звали Јеховини сведоци који су тада проводили најмање 100 сати у служби проповедања. У мају 1948. сам се крстио на конгресу у Сан Франциску. Те исте године постао сам пионир.

У међувремену сам замолио Сведоке да посете моју мајку. Она их је лепо примила и убрзо је и она постала Јеховин сведок. Упркос противљењу породице, верно је служила Богу много година, све до смрти. У нашој породици нико више није постао Сведок.

Године 1950, преселио сам се у Гранд Џанкшн у Колораду, где сам упознао Били. Она се родила 1928. и одрастала у време Велике депресије. Сваке вечери, уз трепераву светлост петролејске лампе, њена мајка, Мини, читала јој је Библију. Били је са четири године знала да чита и напамет је научила многе библијске приче. Крајем 1940-их, њена мајка је проучавала са Сведоцима и сазнала да реч која се у многим Библијама преводи као „пакао“ не означава место мука, већ гроб (Проповедник 9:5, 10). И Мини и њен муж су постали Сведоци.

Били се 1949. вратила са колеџа у Бостону и почела озбиљно да проучава Библију. Променила  је своју одлуку да буде учитељица и решила да свој живот посвети Богу. Крстила се 1950. на међународном конгресу Јеховиних сведока на стадиону Јенки у Њујорку. Недуго након тога смо се упознали, венчали и почели заједно да служимо пуновремено.

Своју службу смо започели у Јуџину, у Орегону, где смо стекли многе добре пријатеље. Године 1953. смо се преселили у Грантс Пас, такође у Орегону, како бисмо помагали тамошњој малој скупштини. Касније те исте године позвани смо у 23. разред мисионарске школе Галад. Она се тада налазила у близини Саут Лансинга, око 400 километара северозападно од Њујорка.

У децембру 1954, пет месеци након дипломирања у Галаду, Били и ја смо малим авионом кренули за Бразил. Око сат времена после узлетања, један мотор је отказао, али смо безбедно слетели на острво Бермуда. Морали смо још једном принудно да слетимо на Куби, и то исцрпљујуће путовање трајало је укупно 36 сати. Коначно смо стигли у подружницу Јеховиних сведока у Рио де Жанеиру.

Након кратког боравка тамо, Били и ја смо с две мисионарке кренули за Бауру у бразилској држави Сао Пауло, како бисмо тамо отворили нови мисионарски дом. Тај град је имао преко 50 000 становника, а ми смо били једини Сведоци.

Чим смо почели да проповедамо од куће до куће, тамошњи католички свештеник је почео да нам се противи. Пратио нас је и упозоравао људе да не разговарају с нама. Међутим, за неколико седмица је једна велика породица с којом смо проучавали Библију прихватила истину и касније су се сви крстили. Убрзо након тога, и други су почели да проучавају Библију.

Ова породица је имала рођака који је био председник једног познатог друштвеног клуба. Договорио сам се с њим да у објектима клуба одржимо покрајински састанак. Када је свештеник инсистирао да се уговор поништи, председник се састао са члановима клуба и рекао им: „Ако се уговор поништи, ја дајем оставку!“ Тако је покрајински састанак ипак одржан.

Наредне године, 1956, позвани смо на обласни конгрес у Сантосу. Скоро 40 Сведока из наше скупштине путовало је тамо возом. Када смо се вратили у Бауру, у поштанском сандучету ме је чекало једно писмо. Позван сам да као путујући надгледник обилазим скупштине Јеховиних сведока. То сам и радио наредних 25 година, током којих сам стигао у готово сваки део ове огромне земље.

Путовање је у тим данима било примитивно. Па ипак, с временом смо скоро читаву државу обишли аутобусом, возом, запрежним колима, бициклом или пешке. Један од првих градова које смо посетили био је Жау, где нам се један свештеник супротстављао.

„Не смете да проповедате ’мојим овцама‘!“, запретио нам је.

„Оне нису ваше, већ Божје“, одговорили смо му.

Организовали смо приказивање филма о нашем светском делу проповедања, под називом Друштво Новог света у акцији. Међутим, свештеник је окупио руљу да нас нападне. Одмах смо звали полицију. Када је свештеник стигао у позориште с руљом, наишли су на полицајце који су уперили оружје  у њих. Уз такву заштиту, бројна публика је мирно уживала у филму.

Таква клима верске мржње и нетрпељивости владала је готово на свим местима које смо обилазили. На пример, у месту по имену Бруски, у близини града Блуменау у Санта Катарини, упознали смо две пионирке које су се суочавале с великим противљењем. Међутим, њихова истрајност је била богато награђена. Сада, преко 50 година касније, на том подручју постоји више од 60 напредних скупштина, као и прелепа конгресна дворана у оближњем граду Итажаију.

Међу најлепшим тренуцима у нашој путујућој служби били су они када смо сарађивали с другим Сведоцима у припремама за велике конгресе. Седамдесетих година прошлог века служио сам као надгледник конгреса који је требало да се одржи на једном стадиону. Око сто скупштина је било замољено да пошаље по десет особа које ће вече уочи конгреса учествовати у чишћењу стадиона.

Чули смо како су нам се неки од фудбалера који су одлазили са стадиона ругали: „Шта мисле ове јадне жене с метлама и четкама?!“ Међутим, до поноћи је цео стадион блистао! Директор стадиона је рекао: „Мојим људима би требала читава седмица за ово што сте ви, Сведоци, урадили за само неколико сати!“

Мој отац је 1980. умро и убрзо након тога смо се вратили у Сједињене Државе да бисмо бринули о мојој мајци. Она је живела у Фримонту, у Калифорнији. Издржавали смо се тако што смо ноћу чистили зграде. Наставили смо да служимо као пионири проповедајући Португалцима који су ту живели. Касније смо се преселили у оближњи Сан Жоакин и проповедали Португалцима од Сакрамента па све до Бејкерсфилда. Сада у Калифорнији има око десет скупштина на португалском језику.

Након смрти моје мајке 1995, преселили смо се на Флориду и бринули о Билином оцу до његове смрти. Њена мајка је умрла још 1975. Године 2000, преселили смо се у пустињску област на југозападу Колорада, где смо као пионири проповедали припадницима народа Навахо и Јуте, који живе у резерватима. Нажалост, Били је преминула у фебруару 2014.

Заиста сам срећан што сам пре више од 65 година упознао Јеховиног сведока који је на моја бројна питања одговорио из Библије. Посебно ми је драго што сам се лично уверио у све то. Тако је служба Богу обогатила мој живот.