Одрастао сам у Лос Анђелесу, у Калифорнији. Увек смо живели у квартовима који су били познати по уличним бандама и дроги. Друго сам од шесторо деце у породици.

Мајка нас је одмалена водила у евангелистичку цркву. Када сам ушао у тинејџерске године, и даље сам ишао у цркву, али сам сасвим другачије живео. Недељом бих певао у црквеном хору, док бих осталим данима живео за забаву, дрогу и секс.

Био сам веома напрасит и насилан, тако да нисам презао ни од чега. Ништа ми није значило оно што сам учио у цркви. Водио сам се геслом: „Освета је Господња — а ја сам његово средство.“ Док сам ишао у средњу школу, крајем 1960-их, био сам под утицајем Црних пантера, милитантне политичке групе која се борила за права грађана. Због тога сам се придружио једном удружењу ученика које је имало сличне циљеве. Неколико пута смо организовали протесте, приликом којих је школа била привремено затворена.

Због своје насилне нарави, нисам се зауставио на учествовању у протестима. Био сам пун мржње и почео сам да чиним озбиљне злочине. Повремено сам с друговима ишао да гледам филмове о патњама које су робови афричког порекла доживљавали у Сједињеним Државама. Неправда коју смо видели у тим филмовима толико је знала да нас разбесни да смо понекад већ у биоскопу нападали младе белце. После бисмо отишли у неки кварт у ком су живели белци с намером да још некога пребијемо.

Пре него што сам напунио 20 година, већ сам постао окорели криминалац, баш као и моја браћа. Често смо били у сукобу са законом. Један од моје млађе браће био је члан једне озлоглашене банде, па сам јој се и ја придружио. Тонуо сам све дубље.

Родитељи једног мог пријатеља били су Јеховини сведоци. Они су ме позвали на њихов састанак, што сам прихватио. Одмах сам запазио колико су Сведоци другачији. Сви су имали Библију и из ње су пратили програм. Чак су и млади држали библијске говоре! Посебно ме је одушевило када сам сазнао да Бог има име, Јехова, и када сам видео да га Сведоци користе (Псалам 83:18). Састанку су присуствовали људи различитих раса и националности. Па ипак, међу њима није било расних подела.

 У почетку нисам желео да проучавам Библију са Сведоцима, али сам радо ишао на њихове састанке. Једне вечери, док сам био на састанку, неки моји пријатељи су отишли на један концерт. Тамо су насмрт претукли момка који није хтео да им да̂ своју кожну јакну. Сутрадан су се хвалили тиме што су починили убиство. Чак су и током суђења збијали шале на рачун тога. Већина њих је осуђена на доживотну робију. Не могу речима описати колико ми је било драго што те вечери нисам био с њима. Чврсто сам одлучио да променим свој живот и почео сам да проучавам Библију.

Пошто сам од малих ногу био под утицајем расних предрасуда, изненадили су ме неки поступци Сведока. На пример, када је један Сведок који је белац морао да отпутује у иностранство, замолио је једну породицу црнаца да му причува децу. Такође, једна породица белаца примила је код себе младог црнца који није имао где да живи. Уверио сам се да се Јеховини сведоци држе Исусових речи из Јована 13:35, где пише: „По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако будете волели један другога.“ Знао сам да сам пронашао право братство.

Проучавајући Библију, схватио сам да треба да мењам свој начин размишљања. Промена у поступцима не би ништа вредела ако се не бих уверио да је најбоље бити мирољубив (Римљанима 12:2). С временом сам успео у томе. У јануару 1974, крстио сам се као Јеховин сведок.

Међутим, након крштења сам и даље морао да се трудим да контролишем своју нарав. На пример, док сам једном приликом проповедао од куће до куће, појурио сам лопова који ми је украо радио из аута. Кад сам га скоро стигао, бацио је радио и побегао. Након што сам онима који су били са мном испричао како сам вратио радио, један старешина ми је рекао: „Стивене, шта би урадио да си га стигао?“ То питање ме је навело на размишљање и подстакло ме је да се још више потрудим да будем мирољубив.

У октобру 1974, почео сам да сваког месеца проводим 100 сати у поучавању других о Библији. Касније сам имао част да као добровољац служим у главном седишту Јеховиних сведока, у Бруклину, у Њујорку. Године 1978, морао сам да се вратим у Лос Анђелес како бих бринуо о својој болесној мајци. Две године касније, оженио сам се Арондом. Она ми је била велика подршка док смо заједно неговали моју мајку. Неко време након што је мајка умрла, Аронда и ја смо позвани у Библијску школу Галад. Одатле смо отишли у Панаму, где и данас служимо као мисионари.

До сада је било много ситуација у којима сам могао бурно одреаговати. Ипак, научио сам да се удаљим када ме неко провоцира или да на неки начин покушам да смирим ситуацију. Пријатељи и супруга ме често похвале за то како сам реаговао под притиском. Понекад чак и сам себе изненадим! Ипак, заслуге за све промене у мојој личности не припадају мени. То што сам успео да се променим доказ је тога да Библија има моћ да мења људе (Јеврејима 4:12).

Проучавајући Библију, пронашао сам прави смисао у животу и научио сам да будем мирољубив. Више не желим да повређујем људе, већ желим да им помажем у духовном погледу. Чак сам проучавао Библију с једним човеком ког сам у средњој школи сматрао непријатељем. Након што се он крстио, неко време смо били и цимери. Постали смо добри пријатељи и то смо и дан-данас. Моја супруга и ја смо до сада проучавали Библију с више од 80 особа које су постале Јеховини сведоци.

Веома сам захвалан Јехови што ми је помогао да пронађем прави смисао и срећу у животу и што могу уживати у друштву људи који су ми попут браће и сестара.