Сви људи имају лично име. Зар није разумно да и Бог има име? Имати и користити лична имена изузетно је важно у неком пријатељству. Зар онда то не треба да буде важно и у нашем пријатељству с Богом?

 Бог у Светом писму каже: „Ја сам Јехова. То је име моје“ (Исаија 42:8). Иако он има и многе титуле, као што су „Бог Свемоћни“, „Суверени Господ“ и „Створитељ“, он својим слугама исказује част тако што их позива да му се обраћају по његовом личном имену (Постанак 17:1; Дела апостолска 4:24; 1. Петрова 4:19).

 У многим преводима Светог писма Божје лично име се налази у Изласку 6:3. У том стиху стоји: „Ја сам се појавио Аврахаму, Исаку и Јакову као Бог Свемоћни, али својим именом Јехова нисам им се објавио.“

 Јехова је облик Божјег имена који се на српском користи већ више векова. Иако многи изучаваоци радије користе „Јахве“, Јехова је облик тог имена који је постао најпрепознатљивији. Први део Светог писма није писан на српском већ на хебрејском језику, који се чита здесна налево. На том језику, Божје име се појављује у облику четири сугласника, יהוה. Та четири хебрејска слова – транскрибована као ЈХВХ – позната су као тетраграм.