ZAŠTO treba da vas zanima jedan drevni rimski car kao što je Konstantin? Ako je hrišćanstvo tema koja budi vaše interesovanje, onda vredi osmotriti kako su Konstantinovi politički i verski potezi uticali na verovanja i običaje mnogih crkava. Taj uticaj se i dan-danas oseća. Pogledajmo o čemu je reč.

Godine 313, Konstantin je vladao nad Zapadnim rimskim carstvom, a Licinije i Maksimin nad Istočnim. Konstantin i Licinije su garantovali jednakost svim religijama, uključujući i hrišćansku. Konstantin je zaštitio hrišćane, verujući da njihova religija može da ujedini njegovo carstvo. *

Konstantin se užasavao bogoslovskih rasprava koje su razjedinjavale hrišćane. Želeći da se reše verska mimoilaženja, tražio je da se utvrdi, a zatim svima nametne jedino „ispravno“ veroučenje. Da bi mu udovoljili, crkveni velikodostojnici su činili ustupke u pogledu verovanja. Zato su bili izuzeti od plaćanja poreza i dobijali su velike donacije. „’Ispravan‘ oblik hrišćanskog učenja omogućio je ne samo pristup nebu već i mnogim privilegijama na zemlji“, kaže istoričar Čarls Friman. Tako su sveštena lica postala moćne  figure u svetovnim zbivanjima. Istoričar Arnold Džons je to ovako izrazio: „Crkva je dobila svog zaštitnika, ali i svog gospodara.“

Iz Konstantinovog savezništva s verskim vođama nastala je religija čije su ideje bile delom hrišćanske, delom paganske. Teško da je moglo biti drugačije, budući da je car težio verskom pluralizmu, a ne verskoj istini. Na kraju krajeva, Konstantin je bio vladar jednog mnogobožačkog carstva. Da bi svima udovoljio, „nastavio je da koristi maglovit monoteistički jezik koji je svaki paganin mogao da prihvati“ (Cezar i Hrist, Vil Djurant).

Iako je tvrdio da je pobornik hrišćanstva, nije u potpunosti raskrstio s paganizmom. Na primer, bavio se astrologijom i proricanjem, a to su okultni običaji koje Biblija zabranjuje (Ponovljeni zakoni 18:10-12). Na jednom spomeniku u Rimu, poznatom kao Konstantinov slavoluk, prikazan je ovaj car kako prinosi žrtve paganskim božanstvima. Pored toga, verovao je u boga-sunca i podupirao njegov kult dajući da se kuje novac s njegovim likom. U kasnijim godinama života, čak je dopustio da se u čast njemu i njegovoj carskoj porodici u jednom italijanskom gradiću u Umbriji podigne hram u kom je bila uvedena sveštenička služba.

Kao „hrišćanin“ Konstantin se krstio tek na samrtnoj postelji, 337. godine. Mnogi izučavaoci veruju da je odlagao taj čin da bi zadržao političku podršku i hrišćana i pagana. Nema sumnje, njegovi postupci u životu i nevoljnost da se krsti dovode u pitanje iskrenost njegove vere u Hrista. Međutim, jedno je sigurno — crkva koju je Konstantin proglasio zakonitom postala je moćno političko i religiozno telo. Za ljubav svetovne vlasti, ona je okrenula leđa Hristu. Nasuprot tome, Isus je o svojim sledbenicima rekao: „Nisu deo sveta, kao što ni ja nisam deo sveta“ (Jovan 17:14). Iz te crkve, koja je sada postala svetovna, nikle su brojne denominacije.

Šta sve to znači za nas? Podseća nas da učenja nijedne crkve ne prihvatamo zdravo za gotovo, već da ih ispitamo u svetlu Biblije (1. Jovanova 4:1).