VISTON je poznat i po tome što je preveo na engleski dela Josifa Flavija, jevrejskog istoričara iz prvog veka. Objavio ih je u svom delu The Works of Josephus. Budući da rasvetljava istoriju Jevreja i prvih hrišćana, to delo je posebno značajno za one koji proučavaju Bibliju.

Viston je bio čovek izvanrednog intelekta koji je izučavao mnoge oblasti, posebno nauku i religiju. Verovao je da je ono što Biblija kaže o stvaranju tačno i da dizajn, elegancija i red koji se ogledaju u prirodi ukazuju na vrsnog Tvorca.

Pored toga, verovao je da su crkve hrišćanskog sveta rascepkane na razne denominacije zbog toga što se sveštenstvo ne drži Biblije, već nebiblijskih učenja, kao i predanja crkvenih sabora i takozvanih crkvenih otaca.

Pošto je Bibliju priznavao kao knjigu u kojoj se nalazi verska istina, odbacio je učenje o paklenim mukama. Smatrao je da je verovanje u tako nešto apsurdno i okrutno i da sramoti Boga. Posebno je došao u sukob sa crkvenim vlastima zbog svog nepriznavanja Trojstva — doktrine po kojoj su Otac, Sin i Sveti duh jednaki i večni, ali ipak nisu tri boga, već jedan bog.

Nakon brižljivog istraživanja, Viston je uvideo da prvi hrišćani nisu verovali u Trojstvo, već da je ono pod uticajem filozofije postalo deo hrišćanskog verovanja. * Njegovi prijatelji su ga upozorili da mnogo rizikuje ako objavi ono što je otkrio. Međutim, on nije mogao da pređe preko onog što je smatrao izvrtanjem istine o Isusovoj prirodi, budući da je verovao da je on Božji Sin i da ga je Bog stvorio.

Na Kembričkom univerzitetu, niko ne bi mogao da zadrži svoj položaj ukoliko bi se zalagao za ideje koje se suprote anglikanskom verovanju. To je značilo da je i Vistonova profesura bila dovedena u pitanje. Pa ipak, to ga nije zaustavilo. U tome se razlikovao od Njutna, koji je takođe verovao da je Trojstvo krivo učenje, ali se plašio da svoje mišljenje javno zastupa. S druge strane, Viston je napisao: „Neće me odvratiti nikakvi svetovni ciljevi.“

Godine 1710, Viston je bio izbačen s Kembridža. Zbog toga što je odbio da pogazi svoja verovanja „od uvaženog akademika postao je izopštenik“. Ali čak ni tada nije bio zaplašen. Zapravo, iako je optužen za jeres, napisao je niz eseja pod nazivom Primitive Christianity Revived, u kojima je govorio o „primitivnom“ hrišćanstvu, to jest religiji prvih Isusovih učenika. Kasnije je osnovao jedno društvo koje se zalagalo za povratak prvobitnom hrišćanstvu, a sastanci su se održavali u njegovoj kući u Londonu.

Iako je izgubio položaj i neko vreme bio u teškoj finansijskoj situaciji, Viston je nastavio da piše i drži predavanja, i to u londonskim kafeima. Da bi drugima omogućio uvid u istorijske okvire ranog hrišćanstva, 1737. je objavio svoj prevod dela Josifa Flavija. Taj njegov prevod je i dan-danas u upotrebi.

Zbog svog hrabrog, ali nepopularnog stava, Vistona mnogi smatraju ekscentrikom. Međutim, drugi mu se dive kao dobrom biblisti, iskrenom tragaocu za verskom istinom i čoveku koji nije pogazio svoja uverenja.