OD SVIH drevnih graditeljskih poduhvata, rimski akvedukti su među najbriljantnijim. „Ko će se usuditi da uporedi ove moćne vodovodne cevi sa zaludnim piramidama, ili čuvenim, ali beskorisnim grčkim građevinama?“, napisao je Sekst Julije Frontin, nadzornik rimskog vodovoda iz prvog veka. *

Drevni gradovi su obično podizani u blizini nekog većeg izvora vode. Tako je bilo i s Rimom. Isprva su reka Tibar i obližnji izvori i bunari obezbeđivali dovoljno vode. Međutim, Rim je od 4. veka pre n. e. počeo ubrzano da se razvija, pa je i potreba za vodom bila sve veća.

Pošto je malo ljudi imalo tekuću vodu u svom domu, Rimljani su izgradili stotine privatnih i javnih kupatila. Prvo rimsko javno kupatilo dobijalo je vodu iz akvedukta Akva Virgo, koji je izgrađen 19. godine pre n. e. Graditelj ovog akvedukta, Marko Agripa, bio je blizak prijatelj cara Avgusta i veliki deo svog ogromnog bogatstva uložio je u popravku i proširenje rimskog sistema vodosnabdevanja.

Javna kupatila su postala mesta gde su se ljudi rado okupljali. Neka veća kupatila su čak imala bašte i biblioteke. Iz tih kupatila se voda iz akvedukta, koja je neprestano tekla, ulivala u odvodne cevi noseći sa sobom prljavštinu i otpadne vode iz ve-cea.

Kada čujete izraz „rimski akvedukt“, da li pomislite na ogromne lukove koji se nadaleko protežu? Ipak, činjenica je da su lukovi činili manje od 20 posto tih sistema, dok se veći deo nalazio pod zemljom. To je bilo ekonomičnije rešenje zato što je štitilo akvedukte  od erozije. Takva vrsta gradnje je takođe minimalno narušavala okolinu. Na primer, Akva Marcija, akvedukt koji je završen 140. pre n. e., bio je dug oko 92 kilometra, ali je imao lukove u dužini od samo oko 11 kilometara.

Pre izgradnje akvedukta, inženjeri su procenjivali kvalitet vode koja bi se koristila tako što su ispitivali njenu prozirnost, protok i ukus. Takođe su obraćali pažnju na zdravstveno stanje onih koji su je pili. Kada je gradnja bila odobrena, izračunavala se ispravna putanja i nagib, kao i veličina i dužina vodovodnih kanala. Fizičke poslove su sigurno obavljali robovi. Izgradnja akvedukta trajala je i po nekoliko godina, zbog čega je ona bila skupa, naročito ako su bili potrebni lukovi.

Osim toga, akvedukte je trebalo održavati i štititi. Zbog svih tih poslova, u Rimu je u jednom trenutku bilo angažovano oko 700 ljudi. Nacrti za akvadukt takođe su obuhvatali i održavanje. Na primer, do delova akvadukta ispod zemlje moglo se doći kroz šahte. Kada je bila potrebna neka veća popravka, inženjeri su mogli da privremeno preusmere vodu kako bi se oštećenje saniralo.

Do početka trećeg veka n. e., u Rimu je postojalo 11 važnih akvedukata. Prvi je Akva Apija, sagrađen 312. pre n. e., koji je bio samo 16 kilometara dug i skoro potpuno pod zemljom. Drugi je akvedukt Akva Klaudija, koji je bio dug oko 69 kilometara sa oko 10 kilometara lukova, od kojih su mnogi bili visoki 27 metara. Danas još uvek postoje njegovi ostaci.

Koliko vode je stizalo u grad? Veoma mnogo! Na primer, ranije pomenuti akvedukt Akva Marcija svakodnevno je dopremao 190 miliona litara vode. Kada je pod dejstvom gravitacije voda stizala u grad, slivala se u rezervoare, iz kojih je cevovodima bila usmerena do drugih rezervoara ili potrošača. Neki procenjuju da je rimski vodovodni sistem bio toliko razvijen da je svakog dana mogao obezbediti preko 1 000 litara vode po glavi stanovnika.

Kako je Rimsko carstvo raslo, „akvedukti su nicali svuda gde se Rim protezao“, kaže se u knjizi Roman Aqueducts & Water Supply. I danas oni koji se nađu u Maloj Aziji, Francuskoj, Španiji i severnoj Africi dive se tim drevnim čudima graditeljstva.