Životna priča

Opominjati se svog Stvoritelja još od mladosti

ISPRIČAO DEJVID Z. HIBŠMAN

„Ako je ovo kraj mog života, iskreno se nadam da sam bila verna Jehovi. Molim ga da se brine o mom Dejvidu. Jehova, hvala ti za njega i za naš brak, koji je tako divan i tako srećan!“

ZAMISLITE kako sam se osećao kada sam 1992, nakon sahrane moje žene Helen, pronašao ove poslednje reči u njenom dnevniku. Samo pet meseci ranije, proslavili smo šezdesetogodišnjicu njene punovremene službe.

Još uvek se jasno sećam dana kada smo Helen i ja sedeli jedno pored drugoga na kongresu u Kolumbusu (Ohajo, SAD) 1931. godine. Helen još nije imala punih 14, a već je cenila važnost tog događaja, čak i više od mene. Ubrzo nakon toga pokazala je svoje oduševljenje kada su ona i njena majka, koja je bila udovica, postale pionirke, kako se nazivaju punovremeni jevanđelizatori Jehovinih svedoka. Napustile su svoj udobni dom da bi propovedale u seoskim područjima na jugu Sjedinjenih Država.

Moje hrišćansko nasleđe

Moji roditelji su se 1910. preselili s dvoje male dečice iz istočne Pensilvanije u Grouv, grad na zapadu te države. Tu su uplatili prvu ratu za skromnu kućicu i postali aktivni članovi reformatorske crkve. Ubrzo nakon toga, posetio ih je Vilijam Evans, jedan Istraživač Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali. Otac, koji je tada imao nešto više od 20 godina, i majka koja je bila pet godina mlađa, slušali su tog prijateljski raspoloženog Velšanina i pozvali ga na jedan obrok. Uskoro su prigrlili biblijske istine koje su učili.

Da bismo bili bliže skupštini, otac je preselio porodicu u Šeron udaljen oko 40 kilometara . Nekoliko meseci kasnije,  u toku 1911. ili 1912, otac i majka su se krstili. Govor za krštenje je održao Čarls Tejz Rasel, prvi predsednik Watch Tower Societyja. Rodio sam se 4. decembra 1916, a moji roditelji su već imali četvoro dece. Kada sam se rodio bilo je rečeno: „Još jedan brat kog ćemo voleti.“ Otuda moje ime Dejvid, što znači „Voljeni“.

Kad sam imao četiri nedelje odneli su me na moj prvi kongres. Tih ranih dana, otac i starija braća su pešačili nekoliko kilometara idući na skupštinske sastanke, dok smo majka, sestra i ja išli tramvajem. Sastanci su se sastojali od jutarnjeg i popodnevnog programa. Kod kuće se razgovor obično vrteo oko članaka iz Kule stražare i Zlatnog veka, kako se nekada zvao Probudite se!

Izvukli smo korist od dobrih primera

Našu skupštinu su posećivali mnogi pilgrimi, kako su se tada zvali putujući govornici. S nama su obično provodili dan-dva. Jedan govornik koji se u mojim sećanjima izdvaja jeste Volter Dž. Torn koji se opominjao svog Veličanstvenog Stvoritelja u „danima mladosti svoje“ (Propovednik 12:3). Dok sam bio još dečak, išao sam zajedno sa ocem na prikazivanje „Foto-drame stvaranja“, vizuelne i zvučne predstave iz četiri dela o istoriji ljudskog roda.

Iako brat Evans i njegova žena Mirjam nisu imali dece, oni su našoj porodici postali duhovni otac i majka, kao i deda i baka. Vilijam se ocu uvek obraćao sa „sine“ i on i Mirjam su u našu porodicu usadili duh jevanđeliziranja. Početkom 20. veka, brat Evans je putovao čak do Velsa kako bi biblijsku istinu prenosio na području oko Svonsija. Tamo je bio poznat kao propovednik iz Amerike.

Godine 1928, brat Evans je napustio svoj posao i počeo s propovedanjem u brdima Zapadne Virdžinije. S njim su otišla i moja dva starija brata, 21-godišnji Klarens i 19-godišnji Karl. Sva muška deca u našoj porodici, nas četvorica, proveli smo mnoge godine u punovremenoj službi. U stvari, svi smo u svojoj mladosti služili kao putujući nadglednici Jehovinih svedoka. Nedavno mi je mamina najmlađa sestra, Marija, koja je sada u poodmaklim 90-im, napisala: „Kako smo samo svi zahvalni što je brat Evans bio revan za službu i što je posetio Grouv!“ Teta Meri je još jedna osoba koja se od mladosti opominjala svog Stvoritelja.

Prisustvovanje kongresima

Istorijskom kongresu 1922. u Sidar Pointu u Ohaju, mogli su da prisustvuju samo otac i Klarens. Međutim, na kongres u Kolumbusu, u Ohaju, 1924. godine, išli smo svi jer smo do tada već imali auto. Od nas dece se očekivalo da tokom osmodnevnog kongresa sami od svoje ušteđevine plaćamo obroke. Roditelji su smatrali da svi članovi porodice moraju da nauče da se sami izdržavaju. Stoga smo uzgajali piliće i zečeve, a imali smo i košnice s pčelama. Sva moja braća i ja raznosili smo novine.

Kada je 1927. trebalo da idemo na kongres u Toronto, u Kanadi, imali smo malog brata Pola koji je imao šest meseci. Ja sam dobio zadatak da ostanem kod kuće i da se uz pomoć jedne udate tetke brinem o Polu, dok su moji roditelji sa ostalom decom  otišli u Toronto. Nagrađen sam s deset dolara koje sam upotrebio da kupim novo odelo. Uvek smo vaspitavani da se lepo oblačimo za sastanke i da pazimo na svoju odeću.

U vreme nezaboravnog kongresa 1931. u Kolumbusu u Ohaju, Klarens i Karl su bili oženjeni i pionirili su sa svojim suprugama. I jedan i drugi su živeli u svojim pokretnim, ručno pravljenim kućama. Karl se oženio s Kler Hjuston iz Vilinga u Zapadnoj Virdžiniji, i tako sam se ja na kongresu u Kolumbusu našao pored Klerine mlađe sestre Helen.

Punovremena služba

Srednju školu sam završio 1932. kad sam imao 15 godina, a naredne godine isporučio sam svom bratu Klarensu, koji je tada pionirio u Južnoj Karolini, jedna polovna kola. Predao sam molbu za pionirsku službu i počeo da sarađujem s Klarensom i njegovom ženom. Helen je tada pionirila u Hopkinsvilu, u Kentakiju, i tada sam joj prvi put pisao. U odgovoru ona me je upitala: „Da li si pionir?“

U mom pismu — koje je Helen čuvala skoro 60 godina, sve do svoje smrti — odgovorio sam: „Jesam, i nadam se da ću uvek moći da budem.“ U tom pismu sam joj pisao kako sam sveštenicima i sudskim zvaničnicima na svom području distribuisao brošuricu Kraljevstvo, nada sveta.

Otac mi je 1933. napravio jedan šator na točkovima — 2,4 metra dugu i 2 metra široku prikolicu čiji su zidovi bili od platna razapetog oko tankih stubova s prozorom napred i nazad. To je bilo moje skromno boravište naredne četiri godine pionirske službe.

Marta 1934, Klarens i Karl, njihove supruge, Helen i njena majka, Klarensova svastika i ja — nas osmoro — krenuli smo na zapad da bismo prisustvovali kongresu u Los Anđelesu u Kaliforniji. Neki su se vozili u mojoj prikolici i u njoj su i spavali. Ja sam spavao u kolima dok su ostali platili prenoćište. Pošto smo imali problema s kolima, na šestodnevni kongres u Los Anđelesu stigli smo drugi dan. Tamo smo Helen i ja 26. marta konačno mogli da simbolizujemo svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi.

Na kongresu se Džozef F. Raterford, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, lično sastao sa svim pionirima. On nas je ohrabrio rekavši da smo neustrašivi borci za biblijsku istinu. Tom prilikom je pionirima pripremljena novčana pomoć tako da mogu da nastave sa svojom službom.

Životna škola

Kada smo se vratili s kongresa u Los Anđelesu, svi smo prenosili poruku o Kraljevstvu ljudima širom okruga Južne Karoline, Virdžinije, Zapadne Virdžinije i Kentakija. Godinama kasnije, Helen je o tom vremenu zapisala: „Nije bilo skupštine na koju bismo se oslonili, niti prijatelja koji bi nam pomogli budući da smo stvarno bili stranci u stranoj zemlji. Ali znam da sam nešto učila. Bila sam bogatija u iskustvu.“

Ona je upitala: „Šta mlada devojka radi sa svojim vremenom kada je daleko od prijatelja i od svog doma? Pa i nije bilo tako loše. Ne sećam se da sam se ikada dosađivala. Mnogo sam čitala. Uvek smo išli u korak s čitanjem biblijske literature i proučavanjem. Čvrsto sam se držala svoje majke, učeći da na najbolji način koristim  novac koji smo imale, da idem u kupovinu, zamenim automobilsku gumu, kuvam, šijem i propovedam. Ni za čim ne žalim i rado bih sve to ponovo činila.“

Tih godina, Helen i njena majka su bile zadovoljne životom u maloj prikolici, iako je njena majka imala lepu kuću. Nakon kongresa u Kolumbusu u državi Ohajo, 1937. godine, zdravlje Helenine majke se pogoršalo i smeštena je u bolnicu. Umrla je novembra 1937. na svojoj dodeli u Filipima, u Zapadnoj Virdžiniji.

Brak i nastavak službe

Helen i ja smo se uzeli 10. juna 1938, uz jednu jednostavnu svečanost u kući u kojoj se ona rodila u Elm Grouvu, u blizini Vilinga, u državi Zapadna Virdžinija. Govor za venčanje je održao naš dragi brat Evans, koji je nekoliko godina pre mog rođenja preneo istinu mojoj porodici. Helen i ja smo planirali da se nakon venčanja vratimo u pionirsku službu u istočnom Kentakiju, ali na naše veliko iznenađenje, pozvani smo u zonsku službu. Ta služba je obuhvatala posećivanje grupa Jehovinih svedoka u zapadnom Kentakiju i delovima Tenesija kako bi im se pružala pomoć u službi. U svim tim mestima koje smo posećivali, tada je bilo samo oko 75 objavitelja Kraljevstva.

U to vreme je nacionalizam mnogima pomutio razum, i očekivao sam da uskoro budem strpan u zatvor zbog svoje hrišćanske neutralnosti (Isaija 2:4). Međutim, zahvaljujući mom izveštaju o propovedanju, regrutna komisija me je stavila u kategoriju koja mi je omogućila da nastavim s punovremenom službom.

Kada smo započeli s putujućom službom, skoro svako je komentarisao koliko smo mladi. U Hopkinsvilu u državi Kentaki, jedna hrišćanka je jako zagrlila Helen i upitala je: „Da li me se sećaš?“ Helen joj je 1933. svedočila u jednoj seoskoj radnji koju vodi njen suprug. Bila je učiteljica u nedeljnoj školi, ali kad je pročitala knjigu koju joj je Helen dala, stala je pred celi razred i izvinila se što ih je poučavala nebiblijskim naukama. Nakon što je istupila iz crkve, počela je da propoveda biblijske istine u svojoj sredini. Helen i ja smo tri godine služili u zapadnom Kentakiju, i dom te sestre i njenog muža često je bio i naš dom.

U to vreme smo održavali male lokalne skupove i na njima je služio A. H. Makmilan. Odsedao je u kući Heleninih roditelja dok je ona bila još dete, i zato je tokom kongresa odlučio da bude s nama u 5 metara dugom pokretnom domu, u kom smo imali jedan krevet više. I on se svog Veličanstvenog Stvoritelja opominjao u svojoj mladosti budući da je 1900. predao svoj život Jehovi u 23. godini.

Novembra 1941, delo putujuće braće je privremeno suspendovano, i dobio sam pionirsku dodelu u Hazardu u Kentakiju. Ponovo smo radili s mojim bratom Karlom i njegovom ženom Kler. Tamo nam se pridružio Helenin bratanac Džozef Hjuston i počeo da pioniri. Ostao je u punovremenoj službi skoro 50 godina, a onda je 1992. iznenada umro od srčanog napada dok je verno služio u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu u Njujorku.

Godine 1943, dobili smo novu dodelu, Rokvil u Konektikatu. Može se reći da je to za Helen i mene bio jedan drugačiji svet, budući da smo bili navikli da propovedamo na jugu. U Rokvilu je Helen nedeljno redovno vodila preko 20 kućnih biblijskih studija. Na kraju smo iznajmili jednu skromnu sobu za Dvoranu Kraljevstva i organizovano je jezgro jedne male skupštine.

Dok smo služili u Rokvilu, pozvani smo da pohađamo peti razred Biblijske škole Gilead Watchtowera u Saut Lensingu u državi Njujork. Bili smo srećni kada smo saznali da će s nama u razredu biti i Obri i Berta Bivens, prijatelji iz naših pionirskih dana u Kentakiju.

Škola i naša nova dodela

Iako smo bili još prilično mladi, većina u razredu je bila još i mlađa. Da, oni su se opominjali Veličanstvenog Stvoritelja u svojoj mladosti. Graduacija je bila jula 1945, baš pred završetak Drugog svetskog rata. Dok smo čekali  svoje misionarske dodele, sarađivali smo sa skupštinom Flatbuš u Bruklinu, u Njujorku. Konačno smo 21. oktobra 1946. zajedno sa šestoro drugih iz razreda, uključujući i Bivense, poleteli prema našem novom domu u Gvatemali u državi Gvatemala. U celoj toj srednjoameričkoj zemlji tada nije bilo ni 50 Jehovinih svedoka.

Aprila 1949, nekoliko nas misionara preselilo se u Kesaltenango, drugi grad po veličini i značaju u toj zemlji. Ovaj grad je smešten na više od 2 300 metara nadmorske visine, a planinski vazduh je svež i čist. Helen je rezimirala našu tamošnju aktivnost rečima: „Bila nam je prednost da propovedamo u mnogim gradovima i selima. Ustajali bismo u četiri ujutro i autobusom (koji je često imao platnene roletne mesto prozora) krenuli u neki udaljeni grad. Tamo bismo propovedali oko osam sati pre nego što bismo se uveče vratili kući.“ Danas u mnogim tim mestima postoje skupštine, uključujući i šest u Kesaltenangu.

Uskoro su bili potrebni misionari u Puerto Bariosu na obali Karipskog mora, u trećem po veličini gradu u Gvatemali. Bivensi, naši voljeni prijatelji s kojima smo pet godina sarađivali u Gvatemali, bili su među onima koji su se preselili na tu novu dodelu. Rastanak s njima je bio bolan i ostavio je prazninu u našem životu. Pošto smo Helen i ja ostali sami u misionarskom domu, preselili smo se u jedan mali apartman. Godine 1955, prihvatili smo novu dodelu u grad Mazatenango, bliže ekvatoru. Moj najmlađi brat Pol i njegova žena Dolores, koji su 1953. diplomirali u Gileadu, služili su tamo kratko pre našeg dolaska.

Do 1958, u Gvatemali smo imali preko 700 Svedoka u 20 skupština i tri pokrajine. Helen i ja smo ponovo učestvovali u putujućoj službi, posećujući male grupe Svedoka i nekoliko skupština, uključujući i skupštinu u Kesaltenangu. Onda smo, avgusta 1959, pozvani da se vratimo u grad Gvatemalu gde smo živeli u podružnici. Dodeljen mi je rad u podružnici dok je Helen narednih 16 godina nastavila s misionarskom službom. Zatim je i ona počela da radi u kancelariji podružnice.

Daljnji blagoslovi

Godinama ranije uvek je izgledalo da sam ja najmlađi od onih koji služe Jehovi. Sada sam često najstariji, kao što je to bio slučaj kada sam 1996. prisustvovao školi za osoblje podružnice u Patersonu u državi Njujork. Baš kao što sam i ja u svojoj mladosti primao toliko mnogo pomoći od starijih, tako je sada moja prednost da u zadnjim decenijama pomažem mnogim mladima koji žele da se u svojoj mladosti opominju svog Stvoritelja.

Jehova i dalje izliva blagoslove na svoj narod ovde u Gvatemali. Godine 1999, u gradu Gvatemali je bilo preko 60 skupština. A kad pođete na sever, jug, istok i zapad tamo ima još mnogo skupština i hiljade objavitelja dobre vesti o Božjem Kraljevstvu. Kada smo stigli pre oko 53 godine, nije bilo ni 50 objavitelja Kraljevstva, a sada ih ima mnogo više od 19 000!

Ima još toga na čemu sam zahvalan

Nikome život ne teče bez problema, ali uvek možemo baciti ’svoje breme na Jehovu‘ (Psalam 55:22, NW). On nas često podržava preko naših saradnika punih ljubavi. Primera radi, nekoliko godina pre svoje smrti, Helen mi je poklonila jednu malu uramljenu ukrasnu pločicu na kojoj je upisan biblijski stih iz Jevreja 6:10: „Bog nije nepravičan pa da ne opaža tvoj trud i  ljubav koju pokazuješ prema Njemu na taj način što si služio Njegovom narodu i što još uvek služiš“ (Weymouth).

Njena priložena beleška delimično navodi: „Voljeni moj, toliko malo mogu da ti pružim, izuzev SVE SVOJE LJUBAVI... Ovaj stih je tako prikladan za tebe, i želim da ga staviš na svoj sto, ne zato što sam ti ga ja dala, već zato što se primenjuje na tebe i tvoje mnoge godine službe.“ Sve do dana današnjeg, ta pločica stoji na mom radnom stolu u podružnici u Gvatemali.

Jehovi služim od svoje mladosti, i sada u poodmaklim godinama zahvaljujem Jehovi za dobro zdravlje koje mi omogućava da izvršavam dodeljene dužnosti. Dok redovno čitam Bibliju, često naiđem na stihove koje mislim da bi moja voljena Helen podvukla u svojoj Bibliji. To mi je palo na pamet i dok sam čitao Psalam 48:15: ’Ovaj Bog je naš Bog na sve vekove i on će i preko smrti vođ naš biti [„vodiće nas sve dok ne umremo“, NW]‘.

Zadovoljstvo mi je da s drugima delim viziju o danu uskrsenja kada će ljudi iz svih ranijih nacija pozdravljati svoje voljene koji se iz smrti budu vratili u jedan novi svet. Kakav divan izgled! Kako će samo suze radosnice teći dok se budemo prisećali da je Jehova zaista Bog koji „teši one koji su oboreni“! (2. Korinćanima 7:6).

[Slika na 25. strani]

Od gornjeg levog ugla u smeru kazaljke na satu: mama, tata, tetka Eva i braća Karl i Klarens, 1910. godine

[Slike na 26. strani]

Helen i ja, 1947. i 1992.