Iz naše arhive

„Svakim danom mi se sve više dopada kolporterska služba“

GODINE 1886, sto primeraka 1. toma Milenijumske zore poslato je iz Biblijske kuće u Alegeniju u Pensilvaniji za Čikago u Ilinoisu. Čarls Rasel se nadao da će ovo novo izdanje stići u knjižare. Jedna od najvećih firmi u Sjedinjenim Državama koja se bavila prodajom religioznih knjiga složila se da primi Milenijumsku zoru na komisionu prodaju. Ali dve sedmice kasnije, celokupna pošiljka je vraćena Biblijskoj kući.

Navodno se jedan poznati propovednik razljutio kada je video da je Milenijumska zora izložena zajedno s njegovim knjigama. Ako ta knjiga ostane na polici, ljutito je rekao, on i svi njegovi prijatelji koji su poznati propovednici povući će svoje knjige i prekinuti saradnju. Distributerska kuća je nerado vratila Milenijumsku zoru. Pored toga, u novinama su bile objavljene reklame. Ali protivnici su se pobrinuli da ugovori za reklame budu raskinuti. Kako će onda ova nova publikacije pronaći put do ljudi koji tragaju za istinom?

Ispostavilo se da su rešenje kolporteri, kako su se tada nazivali. a U Sionskoj Stražarskoj kuli je 1881. godine objavljeno da je potrebno 1 000 punovremenih objavitelja koji bi mogli da raznose biblijsku literaturu. Iako je kolportera bilo samo nekoliko stotina, oni su nadaleko i naširoko sejali seme istine u štampanom obliku. Do 1897. podeljeno je skoro milion primeraka Milenijumske zore i to su učinili uglavnom kolporteri. Većina njih je živela od male novčane nadoknade koju su dobijali za pretplatu na Stražarsku kulu ili za knjigu koju bi uručili.

Ko su bili ti neustrašivi ljudi? Neki su postali kolporteri kao tinejdžeri, a neki kasnije. Mnogi od njih su živeli sami, neki su bili u braku ali bez dece, a bilo je i dosta porodica koje su se pridružile tim redovima. Stalni kolporteri su bili u službi po ceo dan, a pomoćni sat ili dva dnevno. Nisu svi imali dobro zdravlje i okolnosti za kolportersku službu. Ali na kongresu 1906, onima koji su mogli da postanu kolporteri bilo je rečeno da ne moraju da budu „visoko obrazovani, veoma talentovani, niti da govore anđeoskim jezikom“.

 Na skoro svakom kontinentu, obični ljudi su obavljali neverovatan posao. Jedan brat je procenio da je za sedam godina uručio 15 000 knjiga. Pa ipak, on je rekao: „Nisam postao kolporter da bih prodavao knjige, već da bih svedočio za Jehovu i istinu o njemu.“ Kuda god da su kolporteri otišli, seme istine bi uhvatilo koren i grupe Istraživača Biblije bi počele da se umnožavaju.

Sveštenici su prezirali kolportere, nazivajući ih običnim pokućarima. U izdanju Stražarske kule iz 1892. stajalo je: „Samo [ih] neki vide kao prave Gospodove predstavnike, to jest prepoznaju dostojanstvo koje Gospod vidi u njihovoj poniznosti i samopožrtvovanosti.“ Kako je jedna sestra zapazila, život kolportera nije bio lagodan. Glavna prevozna sredstva bili su izdržljiva obuća i bicikl. Tamo gde nije bilo novca, kolporteri su davali knjige u zamenu za hranu. Nakon dana provedenog na području, umorni ali srećni vraćali su se u šatore i iznajmljene sobe. Onda su se pojavile kolporterske prikolice, ručno pravljene pokretne kamp kuće koje su im uštedele dosta vremena i novca. b

Počev od kongresa u Čikagu 1893, deo programa je bio posvećen kolporterima. Iznosili su se živopisni doživljaji iz službe, predlozi za delotvorno propovedanje i praktični saveti. Brat Rasel je jednom prilikom podstakao marljive objavitelje da uzimaju obilan doručak, nešto kasnije čašu mleka i limunadu sa sladoledom kada je vreo dan.

Kolporteri koji su tražili saradnika za službu nosili su žutu traku tokom kongresa. Noviji su išli sa iskusnijima. Takva obuka je očigledno bila potrebna, što pokazuje primer jedne sestre koja je kao nov kolporter ponudila knjigu stanarki, usplahireno rekavši: „Vi sigurno ne želite ovo.“ Na sreću, ta žena je želela da uzme knjigu i kasnije je postala naša sestra.

Jedan brat se pitao: ’Da li da nastavim sa sadašnjim unosnim poslom i svake godine priložim 1 000 dolara za to delo ili da postanem kolporter?‘ Braća su mu rekla da bi Gospod cenio i jedno i drugo, ali da bi veće blagoslove donelo ako bi svoje vreme posvetio samo Gospodu. Meri Hajnds je smatrala da je kolporterska služba „najbolji način da učinite najveće dobro najvećem broju ljudi“. A stidljiva Alberta Krozbi je rekla: „Svakim danom mi se sve više dopada kolporterska služba.“

Danas mnogi telesni i duhovni potomci revnih kolportera još uvek žive u skladu sa svojim duhovnim nasleđem. Ako u tvojoj porodici nije bilo kolportera ili pionira, zašto se ne potrudiš da započneš svoju porodičnu tradiciju? I tebi će se svakim danom sve više dopadati punovremena služba.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 32. strani]

Nisu morali da budu „visoko obrazovani, veoma talentovani, niti da govore anđeoskim jezikom“

[Slika na 31. strani]

Kolporter Alfred Osej iz Gane, oko 1930.

[Slike na 32. strani]

Gore: kolporteri Idit Kin i Gertruda Moris iz Engleske, oko 1918; dole: Stenli Kosabum i Henri Nonkis iz Sjedinjenih Država, s praznim kutijama u kojima su bile knjige koje su podelili