Zašto biti velikodušan

VELIKODUŠNOST je plemenita osobina, spremnost da se od srca pomaže drugima i da im se nesebično i obilno daje. Hebrejska reč nadhiv prevedena u Isaiji 32:8 kao „velikodušan“ takođe može značiti spreman i plemenit. Grčka imenica aplotis (prevedena sa „velikodušnost“ u 2. Korinćanima 9:11, sa „darežljivo“ u Rimljanima 12:8 i „iskrenog srca“ u Efešanima 6:5) u osnovi znači „jednostavnost“ (2. Korinćanima 11:3, Kingdom Interlinear). Sam Jehova je oličenje velikodušnosti, onaj koji savršeno podmiruje sve potrebe svojih poslušnih stvorenja ’u skladu sa svojom voljom‘ (1. Jovanova 5:14; Filipljanima 4:19). Svaki dobar dar i savršen poklon dolazi od njega, uključujući i neprocenjiv dar mudrosti (Jakov 1:5, 17).

Mojsije je podstakao Izraelce da razvijaju Božju osobinu velikodušnosti, čak i kada pozajmljuju drugima uz zalog. Rekao im je: „Nemoj da ti srce otvrdne i da budeš škrt prema svom siromašnom bratu. Nego darežljivo otvori svoju ruku... Daj mu i neka ti srce ne bude škrto kad mu daješ... Zato ti zapovedam: ’Darežljivo otvori svoju ruku prema svom ubogom i siromašnom bratu u svojoj zemlji‘“ (Ponovljeni zakoni 15:7-11).

Jedna poslovica kaže: „Duša koja velikodušno daje, uživaće blagostanje, i ko obilno napaja druge, sam će biti obilno napojen“ (Poslovice 11:25). Isus Hrist je to izrazio sledećim rečima: „Više usrećuje davanje nego primanje“ (Dela apostolska 20:35). Takođe je rekao: „Dajte, i daće vam se. Sipaće vam u krilo dobru meru, nabijenu, stresenu i prepunu. Jer kakvom merom merite, takvom će vam se meriti“ (Luka 6:38).

Velikodušnost u hrišćanskoj skupštini

Apostol Pavle je na malo drugačiji način potvrdio istinitost te poslovice kada je rekao: „Ko oskudno seje, oskudno će i žeti, a ko obilno seje, obilno će i žeti.“ S obzirom na to načelo, on dodaje: „Neka svako učini kako je odlučio u srcu, ne nerado ili na silu, jer Bog voli onoga ko radosno daje“ (2. Korinćanima 9:6, 7). Pavle zatim ukazuje na Jehovin izuzetan primer velikodušnosti, koju je pokazao ne samo time što u izobilju daje seme sejaču i hleb ljudima za jelo već i time što je obogatio korintsku braću za „svaku vrstu velikodušnosti“ kako bi mogli biti darežljivi prema drugima. Takvi izrazi velikodušnosti, zaključuje Pavle, ’podstiču ljude da zahvaljuju Bogu‘ (2. Korinćanima 9:8-13).

Pavle je podstakao braću na takvu velikodušnost kada je pisao Rimljanima (12:8): „Ko deli, neka to čini darežljivo“, kao i Jevrejima (13:16): „Ne zaboravljajte činiti dobro i deliti s drugima, jer se takvim žrtvama ugađa Bogu.“ Skupštine u Makedoniji bile su izvanredan primer darežljivosti. To što su braća davala „preko svojih mogućnosti“, odvajajući od svojih skromnih sredstava, „urodilo [je] bogatstvom darežljivosti“ (2. Korinćanima 8:1-4).

Velikodušnost u davanju priloga

Izgleda da su mnogi Jevreji i prozeliti iz drugih mesta koji su postali hrišćani u vreme Pedesetnice 33. n. e., ostali neko vreme u Jerusalimu kako bi se utvrđivali u veri. Kako niko od njih ne bi bio u oskudici, hrišćani su dobrovoljno prilagali svoju imovinu, tako da im je „sve bilo zajedničko“ (Dela apostolska 4:32-37; uporediti s Delima apostolskim 5:1-4). Kasnije je u jerusalimskoj skupštini organizovano svakodnevno deljenje hrane siromašnim udovicama (Dela apostolska 6:1-3). Pavle je pružio uputstva za korišćenje priloženih sredstava da bi se zbrinule udovice koje su zaista zaslužile pomoć (1. Timoteju 5:9, 10).

U ranoj hrišćanskoj skupštini niko nije bio primoravan da daje priloge. Pavle je o tome pisao: „Neka svako učini kako je odlučio u srcu, ne nerado ili na silu, jer Bog voli onoga ko radosno daje“ (2. Korinćanima 9:7).

Veličina priloga ne pruža obavezno pravu sliku o nečijoj velikodušnosti. Isus Hrist je jednom prilikom posmatrao dok su ljudi ubacivali novac u hramske kasice za prilog. Bogati su davali mnogo, ali Isusa je zadivila velikodušnost jedne siromašne udovice koja je priložila samo dva novčića. Rekao je: „Ova siromašna udovica ubacila je više od svih njih. Jer su svi oni ubacili darove od svog viška, a ova  žena je od svoje sirotinje ubacila sve što je imala za život“ (Luka 21:1-4; Marko 12:41-44). Kada je trebalo skupiti prilog za pomoć siromašnim suvernicima, Pavle je zapazio: „Davanje je naročito dobrodošlo ako neko daje spremno. Od svakoga se očekuje da daje ono što ima, a ne ono što nema“ (2. Korinćanima 8:12).

Premda niko ne može obogatiti Jehovu, koji sve poseduje, davanje priloga je čast koja njegovim slugama pruža priliku da pokažu svoju ljubav prema njemu (1. Letopisa 29:14-17). Prilozi koji se ne daju radi isticanja ili iz sebičnih motiva već sa ispravnim stavom i radi podupiranja pravog obožavanja Boga, donose sreću i Božji blagoslov (Dela apostolska 20:35; Matej 6:1-4; Poslovice 3:9, 10). Osoba se može pobrinuti da ima udeo u toj radosti tako što će nešto od svojih sredstava redovno odvajati na stranu za podupiranje obožavanja pravog Boga i za pomoć onima koji to zaslužuju (1. Korinćanima 16:1, 2).

Jehova pruža najbolji primer darežljivosti jer je ljudima dao „život i dah i sve“ kao i svog jedinorođenog Sina, i obogaćuje hrišćane za svaku vrstu velikodušnosti (Dela apostolska 17:25; Jovan 3:16; 2. Korinćanima 9:10-15). Zaista, „svaki dobar dar i svaki savršen poklon odozgo je, jer dolazi od Oca nebeskih svetlosti“ (Jakov 1:17).

Zapazimo da ovi stihovi o velikodušnosti i darežljivosti nisu u suprotnosti sa stihovima koji osuđuju nezahvalnost, besposličenje i lenjost. Na primer, lenja osoba koja ne ore zbog hladnog vremena ne zaslužuje ništa kada prosi u vreme žetve, a tako ni onaj ko neće da radi ne treba da očekuje pomoć od drugih (Poslovice 20:4; 2. Solunjanima 3:10). Udovice su mogle biti stavljene na spisak za primanje pomoći samo ako su ispunjavale uslove za to (1. Timoteju 5:9, 10). Prilozi koje su skupljale skupštine u Galatiji, Makedoniji i Ahaji nisu bili namenjeni svim siromašnim ljudima, od kojih su većina bili pagani, već „za svete“ koji su bili u oskudici (1. Korinćanima 16:1; 2. Korinćanima 9:1, 2).