Nakon smrti Isusovih apostola, početkom drugog veka naše ere na scenu su stupili rani crkveni oci. Opisujući njihova učenja, jedna enciklopedija navodi: „Suština tih učenja bila je da posle smrti duša odvojena od tela dobija nebesko blaženstvo odmah nakon neophodnog pročišćenja“ (New Catholic Encyclopedia, 2003, 6. tom, strana 687).

„Srećni su krotki, jer će naslediti zemlju“ (Matej 5:5).

Iako je Isus obećao svojim učenicima da će im ’pripremiti mesto‘ na nebu, naglasio je da neće svi pravednici otići tamo (Jovan 3:13; 14:2, 3). Zar se nije molio da Božja volja bude „kako na nebu tako i na zemlji“? (Matej 6:9, 10). Zapravo, pravednike očekuje jedna od te dve nagrade. Manjina će vladati s Hristom na nebu, dok će većina večno živeti na zemlji (Otkrivenje 5:10).

Tokom vremena, rana crkva je promenila gledište o svojoj ulozi na zemlji. S kakvim ishodom? „Crkva kao institucija postepeno je zamenila očekivano Božje Kraljevstvo“, navodi The New Encyclopædia Britannica. Zatim je učvrstila svoju moć tako što se uključila u politiku, ne obazirući se na Isusovu jasnu izjavu da njegovi sledbenici ’nisu deo sveta‘ (Jovan 15:19; 17:14-16; 18:36). Pod uticajem rimskog cara Konstantina, crkva je iskrivila neka svoja učenja, od kojih se jedno odnosilo na samu Božju prirodu.

Uporedite sledeće biblijske stihove: Psalam 37:10, 11, 29; Jovan 17:3; 2. Timoteju 2:11, 12.