„Od svih klasičnih grčkih filozofa, najveći uticaj na tradicionalno gledište o paklu imao je Platon“ (Histoire des enfers Žorža Minoe, strana 50).

„Od sredine drugog veka naše ere, hrišćani koji su bili donekle upućeni u grčku filozofiju počeli su da osećaju potrebu da svoju veru izraze služeći se filozofskim pojmovima... Od svih pravaca najviše im je odgovarao platonizam“ (The New Encyclopædia Britannica, 1988, 25. tom, strana 890).

„Crkveno učenje podupire postojanje večnog pakla. Odmah nakon smrti, duše onih koji umiru u smrtnom grehu odlaze u pakao, gde bivaju kažnjene mukama u ’večnoj vatri‘. Suština kažnjavanja u paklu jeste večna otuđenost od Boga“ (Katehizam katoličke crkve, izdanje iz 1994, strana 270).

„Živi su svesni toga da će umreti, a mrtvi nisu svesni ničega... jer nema ni rada, ni razmišljanja, ni znanja, ni mudrosti u grobu [šeolu] u koji ideš“ (Propovednik 9:5, 10, fusnota).

Hebrejska reč šeol koja se odnosi na „mesto gde se nalaze mrtvi“ u nekim prevodima Biblije prevodi se kao „pakao“. Šta ovi stihovi otkrivaju o stanju mrtvih? Da li se oni muče u šeolu kako bi okajali svoje prestupe? Ne, jer „nisu svesni ničega“. Zato je patrijarh Jov, kada je bio u mukama zbog teške bolesti, preklinjao Boga: „Oh, kad bi ti hteo da me u Šeol skloniš“ (Jov 14:13, Bakotić). Kakav bi smisao imala ta njegova molba ako je šeol mesto večnih muka? Šeol, to jest pakao, u biblijskom smislu je zajedničko mesto na koje odlaze umrli ljudi i gde prestaju sve aktivnosti.

Zar ova definicija pakla nije logična i u skladu sa Svetim pismom? Zbog kakvog bi zločina, koliko god da je užasan, Bog ljubavi večno mučio nekog grešnika? (1. Jovanova 4:8). Ali, ako je učenje o paklu zabluda, šta se može reći za život na nebu?

Uporedite sledeće biblijske stihove: Psalam 146:3, 4; Dela apostolska 2:25-27; Rimljanima 6:7, 23.