„Kad vidite da je Jerusalim opkolila vojska i ulogorila se oko njega, tada znajte da se njegovo opustošenje približilo. Tada oni koji budu u Judeji neka beže u gore. Oni koji budu u gradu neka ga napuste“ (Luka 21:20, 21). Isus je dao ovo uputstvo učenicima kada je govorio o predstojećem uništenju Jerusalima. Kako znamo da su oni poslušali to upozorenje?

Nekoliko decenija nakon Isusove smrti, rimska vojska pod vođstvom Cestija Gala ušla je u Palestinu da uguši pobunu. O ovom napadu svedoči i judejski istoričar Josif Flavije, koji je živeo u to vreme. Legionari su opkolili Jerusalim i bili su uvereni da će ga osvojiti. Iznenada, Gal naređuje povlačenje. Prema crkvenom istoričaru Eusebiju, hrišćani iz Judeje su ugrabili ovu priliku da pobegnu u Pelu, grad u brdovitom području Dekapolja.

Nakon nekoliko godina, 70. n. e., rimska vojska se vratila i opkolila prestonicu, ovog puta pod generalom Titom. Vojnici su dovršili ono što je Gal započeo i opustošili grad. Nije bilo spasa za one koji su se zatekli u Jerusalimu i stotine hiljada su stradale.

U biblijskim zapisima o prorocima Samuilu, Iliji i Jeliseju spominju se „proročki sinovi“. Na primer, Jelisej je poslao „jednog od proročkih sinova“ da pomaže Juja za kralja nad Izraelom (2. Kraljevima 9:1-4).

Biblisti smatraju da ovaj izraz ne ukazuje na potomke prorokâ već na zajednicu u kojoj su se proroci školovali za svoju službu ili na grupu proroka koji su međusobno sarađivali. Prema stručnom časopisu Journal of Biblical Literature, ove grupe su verovatno sačinjavali pojedinci koji su se „posvetili služenju Jahveu [Jehovi] i bili predvođeni prorokom koji je bio [...] njihov duhovni otac“. (Uporediti s 2. Kraljevima 2:12.) U zapisu o pomazanju Juja, za Jelisejevog izaslanika se kaže da je „prorokov sluga“ (2. Kraljevima 9:4).

„Proročki sinovi“ su po svemu sudeći živeli skromno. Za jednu grupu proroka iz Jelisejevog vremena kaže se da su sami gradili mesto gde će živeti i pri tom koristili pozajmljenu sekiru (2. Kraljevima 6:1-5). Na osnovu toga što se spominje udovica „jednog od proročkih sinova“ zaključujemo da su neki od njih bili oženjeni (2. Kraljevima 4:1). Verni Izraelci su očigledno cenili proročke sinove a postoji i zapis o tome da su ih snabdevali hranom (2. Kraljevima 4:38, 42).