OVE reči je 56. godine napisao apostol Pavle suhrišćanima u Rimu. Biblija ne govori o tome da li je Pavle zaista bio u Španiji. U svakom slučaju, zahvaljujući njemu i drugim misionarima, dobra vest iz Božje Reči, Biblije, stigla je do drugog veka i na tlo današnje Španije.

Ubrzo su tamo počele da niču i rastu hrišćanske zajednice. Zbog toga je bilo potrebno prevesti Bibliju, to jest Sveto pismo, na jezik koji je bio razumljiv tamošnjem stanovništvu. Bio je to latinski, koji se govorio u celom Rimskom carstvu, pod čijom je vlašću Španija bila već duže vreme.

Prvi hrišćani u Španiji su na latinski preveli nekoliko biblijskih tekstova, koji su se zajedno nazivali Vetus Latina Hispana. Ti tekstovi su bili u opticaju dugo pre nego što je početkom petog veka Jeronim završio svoj latinski prevod Biblije poznat kao Vulgata.

Jeronimov prevod, koji je nastao u Vitlejemu, u Palestini, dospeo je u Španiju u rekordnom roku. Kako to? Jedan marljivi istraživač Biblije po imenu Lucinije saznao je da Jeronim priprema prevod na latinski i zato je želeo da što pre nabavi jedan primerak. Zato je poslao šestoricu pisara u Vitlejem da prepišu prevedene tekstove i donesu ih u Španiju. Narednih vekova je Vetus Latina Hispana postepeno ustupala mesto Vulgati. Svi ovi latinski prevodi su omogućili stanovnicima Španije da čitaju i razumeju Bibliju. Ali kada je Rimsko carstvo došlo svom kraju, pojavili su se novi jezički problemi.

U petom veku su Vizigoti i druga germanska plemena osvojila Španiju i tako je na ovo poluostrvo stigao novi jezik — gotski. Osvajači su bili pristalice arijanizma, hrišćanskog pravca koji je odbacivao učenje o Trojstvu. Oni su doneli i svoj prevod Biblije — Ulfilovu Bibliju. Ova Biblija na gotskom u Španiji se čitala do šestog veka, kada je vizigotski kralj Rekared postao katolik i napustio arijanizam. On je naredio da se sve arijanske knjige sakupe i unište, uključujući i Ulfilovu Bibliju. Tako su svi tekstovi na gotskom nestali s tla Španije.

Međutim, tokom tog perioda Božja Reč se i dalje širila. Pored gotskog, u Španiji je u upotrebi bio i jedan latinski dijalekt, od kog su posle nastali romanski jezici koji se govore na Pirinejskom poluostrvu. * Najstariji rukopisi na ovom dijalektu su pisani na pločama od  kamena škriljca. Oni potiču iz šestog ili sedmog veka i sadrže delove iz psalama i jevanđelja. Jedan sadrži ceo 16. psalam.

To što su biblijski tekstovi postojali na tako jednostavnim pločama pokazuje da je običan narod u to vreme čitao i prepisivao Božju Reč. Izgleda da su i učitelji koristili te tekstove u opismenjavanju dece. Ploče od škriljca su bile jeftin materijal za pisanje, za razliku od skupog pergamenta koji se u srednjovekovnim manastirima koristio za izradu bogato ukrašenih Biblija.

Jedna takva veoma dragocena Biblija nalazi se u crkvi San Isidoro u španskom gradu Leonu. Ona potiče iz 960. godine, ima 516 listova veličine 47 centimetara sa 34 centimetra, a teška je 18 kilograma. Još jedan prevod iz oko 1020. nalazi se u Vatikanskoj biblioteci i poznat je kao Biblija iz Ripolja. To je jedan od najbogatije ukrašenih biblijskih prevoda srednjeg veka. Takvo umetničko delo iziskivalo je od monaha čitav dan rada samo za početno slovo ili nedelju dana za naslovnu stranu. Međutim, koliko god da su bile veličanstvene, takve Biblije nisu mnogo doprinele širenju Božje Reči među narodom.

Zbog prodora islama u Španiju, u osmom veku se na sceni pojavio još jedan jezik. Na područjima koja su naselili muslimani, arapski je istisnuo latinski i zato se pojavila potreba za Biblijom na tom jeziku.

U srednjovekovnoj Španiji su kružili mnogi arapski prevodi biblijskih knjiga — posebno jevanđelja. Jedan takav prevod iz sredine desetog veka čuva se u katedrali u Leonu. Celu Bibliju je izgleda u  osmom veku na arapski preveo jedan seviljski biskup. Nažalost, većini arapskih prevoda izgubio se svaki trag.

Krajem srednjeg veka, kastiljanski, od kog je nastao španski, počeo je da se sve više koristi na Pirinejskom poluostrvu. Taj novi jezik je postao važno sredstvo u širenju Božje Reči. * Najraniji prevod biblijskog teksta na španski pojavljuje se u okviru putopisa pod nazivom La Fazienda de Ultra Mar s početka XIII veka. U njemu su se pored opisa izraelske zemlje nalazili i delovi teksta iz Pentateuha i drugih knjiga takozvanog Starog zaveta, kao i iz jevanđelja i poslanica.

Crkvenim vlastima nije bio po volji ovaj prevod. Sabor u Taragoni, održan 1234, naredio je da se sve biblijske knjige na narodnom jeziku predaju sveštenstvu i spale. Na svu sreću, ta odluka nije zaustavila prevođenje Biblije. Kralj Alfonso X (1252-1284), koji se smatra utemeljivačem španske proze, želeo je da se Biblija prevede na narodni jezik pa je bio pokrovitelj prevoda na španski. U tom periodu pojavila se Biblia Prealfonsina i ubrzo posle nje Biblia Alfonsina, koja je bila najobimniji španski prevod tog doba.

Ova dela su doprinela utemeljivanju i obogaćivanju španskog, koji je tada bio u povoju. Izučavalac Tomas Montgomeri o prevodu Biblia Prealfonsina kaže: „Prevodilac ove Biblije je obavio divljenja vredan posao što se tiče tačnosti i lepote jezika [...] Jezik je jednostavan i jasan, kao što se i očekuje od Biblije koja je namenjena ljudima koji ne znaju latinski.“

Međutim, ti rani prevodi su bili prevedeni s latinske Vulgate, a ne sa izvornih jezika. Počev od XIV veka, jevrejski izučavaoci su takozvani Stari zavet prevodili direktno s hebrejskog na španski. U to vreme je u Španiji postojala najveća jevrejska zajednica u Evropi, a jevrejski prevodioci su imali pristup tačnim hebrejskim manuskriptima. *

Jedan izuzetan primer je Biblija iz Albe, koja je završena u XV veku. Španski plemić po imenu Luis Gusman dao je rabinu Moisesu Arahelu da prevede Bibliju na kastiljanski. Zašto je bio potreban takav prevod? Naveo je dva razloga: „Biblije koje dosad postoje na romanskim jezicima su pune grešaka“, i kao drugo: „Običnom narodu bi mnogo značile beleške na marginama kod komplikovanih delova.“ To pokazuje da su ljudi njegovog vremena voleli da čitaju Bibliju i želeli da je razumeju. Takođe je jasno da su Biblije na narodnom jeziku već bile u širokoj upotrebi.

Zahvaljujući srednjovekovnim prevodiocima i pisarima, učeni ljudi Španije su mogli bez većih poteškoća čitati Sveto  pismo na svom jeziku. Zbog toga je, kako to istoričar Huan Orts Gonzales primećuje, „narod u Španiji poznavao Bibliju mnogo bolje nego stanovništvo Nemačke i Engleske pre Luterovog vremena“.

Međutim, na izmaku XV veka španska inkvizicija je zabranila prevođenje i posedovanje Svetog pisma na bilo kom narodnom jeziku. Nastupilo je razdoblje guste tame. Prošla su čitava tri veka pre nego što je zabrana konačno ukinuta. Tokom tog teskobnog doba, nekoliko odvažnih prevodilaca su van Španije završili nove španske prevode koji su zatim prokrijumčareni u zemlju. *

Kao što ovaj kratak osvrt na prošlost Biblije u srednjovekovnoj Španiji pokazuje, protivnici su nastojali da na mnoge načine uguše Božju Reč. Međutim, nisu mogli da spreče da poruka Svevišnjeg Boga dopre do običnog naroda (Psalam 83:1; 94:20).

Zahvaljujući marljivim naporima mnogih učenih ljudi, Biblija je postala deo života srednjovekovne Španije. Ti hrabri pioniri koji su preveli Sveto pismo na latinski, gotski, arapski i španski utrli su put mnogim savremenim prevodima. Zbog toga danas milioni ljudi sa španskog govornog područja mogu čitati Božju Reč na jeziku svog srca.