O pogubljenju Isusa i dva zločinca, u Jovanovom jevanđelju stoji: „Judejci su zamolili Pilata da se onima koji su na stubu polome noge i da se njihova tela skinu“ (Jovan 19:31).

U judejskom zakonu je stajalo da telo onoga ko je pogubljen, a zatim obešen na stub, ’ne sme ostati na stubu preko noći‘ (Ponovljeni zakoni 21:22, 23). Judejci su očigledno isto pravilo primenjivali i kad su takva pogubljenja sprovodili Rimljani. Ako bi se onima koji su visili na stubu polomile noge, ubrzala bi se smrt i tako bi sahrana bila pre zalaska sunca i početka sabata.

Tokom takvih pogubljenja, osuđenik bi bio pribijen na stub pomoću klinova koji su mu zabijani u ruke i stopala. Kada bi se stub podigao, on bi viseći doživljavao strahovit bol, jer bi se njegovo telo oslanjalo samo na klinove. Da bi disao, morao je da se opire o klin koji mu je proboden kroz noge. Međutim, kada bi mu se polomile noge, disanje bi bilo nemoguće. Ubrzo bi usledila smrt usled gušenja — ili šoka.

Praćka je bila oružje kojim je David ubio diva Golijata. Izgleda da je naučio da je koristi dok je bio pastir (1. Samuilova 17:40-50).

U umetnosti Egipta i Asirije biblijskog vremena može se naći prikaz praćke. To oružje se sastojalo od dva remena ili kanapa za koje je bio pričvršćen komad kože ili platna. Ratnik bi u njega stavio gladak ili okrugao kamen prečnika oko pet do osam centimetara, težine oko 250 grama. Zatim bi zamahnuo praćkom iznad glave i pustio jedan remen, te bi kamen poleteo s velikom brzinom i preciznošću.

U iskopinama na Bliskom istoku pronađeno je mnogo kamenova koji su u drevna vremena korišćeni u ove svrhe. Vešti ratnici su mogli da izbacuju kamenje iz praćke i brzinom od 160 do 240 kilometara na čas. Ne postoji potpuno slaganje oko toga da li je praćka imala domet strele, ali sigurno je bila smrtonosna koliko i ona (Sudije 20:16).