Andrej: Dobar dan, Toni. Kako ste danas?

Toni: Dobar dan. Dobro sam, hvala. A vi?

Andrej: Hvala, i ja sam dobro. Doneo sam vam najnoviju Stražarsku kulu i Probudite se! Mislim da će vam se dopasti teme.

Toni: Hvala. Baš mi je drago što ste svratili danas, jer imam jedno pitanje za vas.

Andrej: Naravno, recite.

Toni: Pre neki dan sam pričao s kolegom i pomenuo sam zanimljive letke koje ste mi ostavili. Ali on je rekao da ne treba da ih čitam, jer Jehovini svedoci ne veruju u Isusa. Da li je to tačno? Rekao sam mu da ću vas pitati kad sledeći put dođete.

Andrej: Drago mi je što ste me pitali. Dobro je što ste se obratili direktno Svedocima. Na kraju krajeva, ako želimo da saznamo u šta neko veruje, zar nije najbolje da pitamo tu osobu?

Toni: I ja tako mislim.

Andrej: Zapravo, vera u Isusa je veoma važna za Jehovine svedoke. Štaviše, mi smatramo da je ona neophodna za spasenje.

Toni: Tako sam i mislio, ali kada mi je kolega rekao da ne verujete u Isusa, zapitao sam se šta je zapravo tačno pošto dosad nikad nismo razgovarali o tome.

Andrej: Pokazao bih vam neke biblijske stihove koji govore o tome koliko je vera u Isusa važna. To su stihovi koje Jehovini svedoci često koriste u razgovoru s drugima. Mogli bismo početi od Isusovih reči, zapisanih u Jovanu 14:6. One su deo razgovora između Isusa i jednog apostola. Tu piše: „Isus mu odgovori: ’Ja sam put i istina i život. Niko ne dolazi k Ocu osim preko mene.‘“ Prema ovim rečima, koji je jedini način da se približimo Ocu?

Toni: Preko Isusa.

Andrej: Upravo tako. I Jehovini svedoci čvrsto veruju u to. Zapravo, kad god se molimo Bogu, mi to činimo u Isusovo ime.

Toni: Zanimljivo.

Andrej: Takođe možemo videti šta stoji u Jovanu 3:16. Za ovaj stih se može reći da pokazuje suštinu jevanđelja. Ako bismo želeli da sve što je zapisano o Isusovom životu i službi na zemlji sažmemo u jedan jedini stih, onda bi to bio Jovan 3:16. Hoćete li, molim vas, vi da ga pročitate?

 Toni: Može. „Jer Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko iskazuje veru u njega ne bude uništen, nego da ima večni život.“

Andrej: Hvala. Da li ste već čuli ove reči?

Toni: Da, čuo sam.

Andrej: One su veoma važne. Isus kao da je rekao: Zahvaljujući Božjoj ljubavi, ljudi mogu imati večni život. Međutim, šta moraju pokazivati?

Toni: Veru?

Andrej: Tako je. Ali ne bilo kakvu veru, već veru u Božjeg jedinorođenog Sina, Isusa Hrista. Upravo se to ističe u časopisu koji sam vam doneo. Vidite šta se na 2. strani kaže koja je svrha izlaženja Stražarske kule: „Podstiče nas da verujemo u Isusa Hrista, koji je umro kako bismo mogli da dobijemo večni život i koji sada vlada kao Kralj Božjeg Kraljevstva.“

Toni: A tako znači. Zašto onda ljudi kažu da vi ne verujete u Isusa?

Andrej: Verovatno ima više razloga. Ponekad to kažu zato što drugi tako pričaju. A neki su to čuli u svojoj crkvi.

Toni: Sad nešto razmišljam, možda ljudi kažu da ne verujete u Isusa zato što se zovete Jehovini svedoci, a ne Isusovi svedoci.

Andrej: I to je jedan od mogućih razloga.

Toni: Zašto toliko ističete Jehovu?

Andrej: Jedan razlog je što verujemo da je važno koristiti Božje lično ime, Jehova, baš kao što je to i njegov Sin, Isus, činio. Zapazite šta je Isus rekao u molitvi svom Ocu. To je zapisano u Jovanu 17:26. Da li biste mogli da to pročitate?

Toni: Naravno. „Obznanio sam im tvoje ime i obznanjivaću ga, da ljubav kojom si me voleo bude u njima i ja u jedinstvu s njima.“

Andrej: Hvala vam. Zapazite da je Isus rekao da je obznanio Božje ime. Šta mislite, zašto je to činio?

Toni: Nisam siguran.

Andrej: Možda bismo mogli da pogledamo još jedan biblijski stih, koji će nam pomoći da to razumemo. Reč je o Delima apostolskim 2:21, gde piše: „Svako ko prizove Jehovino ime biće spasen.“ Ako je za spasenje neophodno prizivati Jehovino ime, nema sumnje da je Isus znao za taj uslov. Da li se slažete?

Toni: Verovatno je tako.

Andrej: Dakle, Isusu je bilo važno da njegovi sledbenici znaju i koriste Božje ime, jer je to jedini način da budu spaseni. Zato i mi toliko ističemo Jehovu. Smatramo da je važno obznanjivati njegovo ime i pomoći drugima da ga prizivaju.

Toni: Ali čak i ako ljudi ne znaju Božje ime, oni znaju na kog Boga misle.

Andrej: Možda je tako. Pa ipak, time što nam je otkrio svoje ime, Bog nam je omogućio da mu se još više približimo.

Toni: Kako to mislite?

Andrej: Razmislite o nečemu. Nismo morali da znamo Mojsijevo ime. Mogli smo samo da ga znamo kao čoveka koji je razdvojio Crveno more ili onoga ko je  dobio Deset zapovesti. Isto je i s Nojem — zašto bismo morali da znamo njegovo ime? Mogli smo samo da znamo za njega kao čoveka koji je sagradio arku i spasao svoju porodicu, kao i životinje. Čak smo i za Isusa Hrista mogli da znamo samo kao onoga ko je došao s neba i umro za naše grehe, zar ne?

Toni: Pa moglo bi biti tako.

Andrej: Ali Bog nam je ipak otkrio imena ovih ličnosti. Ništa ne može zameniti vlastito ime. Iako nismo upoznali Mojsija, Noja i Isusa, oni su nam stvarniji baš zato što znamo njihova imena.

Toni: Nisam razmišljao na taj način, ali ima smisla.

Andrej: To je još jedan razlog zbog kog Jehovini svedoci toliko koriste Božje ime. Želimo da pomognemo ljudima da steknu veru u Jehovu Boga kao stvarnu osobu kojoj se mogu približiti. Takođe ističemo koliko je važno verovati u Isusa Hrista ako želimo da budemo spaseni. Možda bismo mogli pročitati još jedan stih iz Biblije koji to objašnjava.

Toni: Može.

Andrej: Ranije smo čitali Jovana 14:6, gde je Isus za sebe rekao da je on „put i istina i život“. Vratimo se nekoliko stihova unazad i zapazimo šta stoji u Jovanu 14:1. Da li biste pročitali Isusove reči u poslednjem delu tog stiha?

Toni: Može. „Iskazujte veru u Boga, i u mene iskazujte veru.“

Andrej: Hvala vam. Prema Isusovim rečima, u koga treba da verujemo?

Toni: Izgleda da treba da verujemo i u Boga i u Isusa.

Andrej: Tako je. Siguran sam da ćete se složiti da nije dovoljno samo reći da verujemo u Boga i Isusa. Treba i da živimo u skladu s tim.

Toni: Naravno.

Andrej: Ali kako neko može pokazati da veruje u Boga i Isusa? Možda bismo mogli o tome razgovarati sledeći put. *

Toni: Biće mi drago.