U MAJU 1963, širom Zapadne Jave izbili su antikineski nemiri. Najteže pogođeni grad bio je Sukabumi, gde se naša porodica bavila prevozom robe. Stotine pomahnitalih ljudi, uključujući i neke naše komšije, provalili su nam u kuću. Drhtali smo od straha, šćućureni u jednom ćošku, dok su nam demolirali i pljačkali imovinu.

Kad je rulja otišla, druge komšije su došle da nas uteše. Moj otac je seo s njima na pod u dnevnoj sobi. Među izlomljenim stvarima našao je svoju veliku Bibliju na sundskom. Otvorio ju je i rekao našim komšijama da su takve nevolje prorečene. A onda im je preneo radosnu poruku o Kraljevstvu.

Moj otac se nikada nije usredsredio na sticanje blaga na zemlji. Često nas je podsećao: „Duhovne stvari moraju biti na prvom mestu!“ Zahvaljujući njegovom izvrsnom primeru revnosti, istinu su prihvatili moja mama, petoro braće i sestara, 90-godišnji deda i mnogi rođaci i komšije.