Spremnost koju su dobrovoljci pokazali tokom izgradnje objekata u Vorviku zadivila je mnoge posmatrače. Direktor firme koja je ugrađivala liftove rekao je jednom od radnika: „Vaša ekipa postiže neverovatne stvari. Većina ljudi danas ništa ne radi besplatno.“

Kada su taj čovek i ostali čuli da su na izgradnji glavnog sedišta Jehovinih svedoka u Vorviku u Njujorku radili uglavnom dobrovoljci, pretpostavili su da su se radovi odvijali samo vikendom i da su u njima učestvovali samo Svedoci iz okoline. Bili su zadivljeni kada su upoznali ljude koji su ostavili svoje poslove i došli iz svih krajeva Sjedinjenih Država kako bi po nekoliko meseci, pa čak i godina, radili na izgradnji ovih objekata.

Do kraja 2015, pored članova betelske porodice iz Sjedinjenih Država, na gradilištu u Vorviku radilo je oko 23 000 Svedoka. Takođe, oko 750 građevinskih radnika koji nisu Jehovini svedoci učestvovalo je u projektu kako bi radovi bili završeni u roku. Bliska saradnja s Jehovinim svedocima ostavila je dubok i pozitivan utisak na mnoge od njih.

Upravnik jedne firme koja se bavi izradom prozora i montažnih zidova napisao je: „Svi zaposleni u našoj firmi koji rade na ovom projektu zadivljeni su stavom onih s kojima sarađuju. Baš zbog toga mnogi od nas žele da rade na ovom projektu.“

Radnici jedne druge firme bili su angažovani na izgradnji stambenih objekata. Kada je ta firma završila radove, trojica radnika su odlučila da ostanu u Vorviku. Dali su otkaz i zaposlili su se u drugoj firmi koja je i dalje izvodila radove na gradilištu.

Hrišćanske osobine Svedoka imale su pozitivan uticaj na neke radnike. Jedan čovek je radio za firmu koja je postavljala temelje. Nakon nekoliko meseci provedenih u Vorviku, njegova žena je primetila da se dosta promenio u ponašanju i govoru. Veoma zadovoljna time, rekla je: „Skoro da više ne mogu da ga prepoznam!“

Na gradilištu su radile i mnoge žene koje su Jehovini svedoci. Osim što su vozile autobuse, čistile sobe i obavljale sekretarske poslove, one su takođe regulisale saobraćaj, upravljale teškom mehanizacijom, spajale optičke kablove, izolovale cevi, postavljale i gletovale gipsane zidove, ugrađivale vodovodne cevi i izlivale beton. Sve one su vredno radile.

Jedan čovek koji nije Jehovin svedok i koji je radio na postavljanju krovova, primetio je kako se neki bračni parovi Svedoka drže za ruke kad izađu iz autobusa i idu ka svom radnom mestu. To ga je veoma dirnulo. Primetio je i to da žene neumorno rade na projektu. Taj čovek je rekao: „U prvi mah vam se može učiniti da su te žene tu samo kao pratnja svojim muževima. Ali one stvarno vredno rade! Radio sam na gradilištima po celom Njujorku, ali ovako nešto nisam video.“

Zima 2014/2015. bila je neuobičajeno hladna i bilo je mnogo lakše ostati kod kuće nego ceo dan raditi napolju po ciči zimi. Džeremi, Jehovin svedok koji je nadgledao radove, ispričao je sledeće: „Tokom izuzetno hladnih dana, poslovođa jedne građevinske firme ponekad bi me pitao: ’Hoće li i žene raditi sutra?‘

Više od 35 vozača autobusa prevozilo je volontere do gradilišta u Vorviku i nazad do njihovog smeštaja.

Jednom prilikom, pre nego što je krenuo, vozač je ustao i obratio se putnicima sledećim rečima: „Stvarno sam uživao vozeći vas. Molim vas pošaljite mejl mom šefu da me ostavi na ovoj trasi. Od vas sam toliko toga naučio o Bibliji. Pre nego što sam vas upoznao, nisam znao kako se Bog zove, niti da će na zemlji biti raj. Više se ne plašim smrti. Ovo je za mene bilo neverovatno iskustvo. Vidimo se u Dvorani Kraljevstva čim budem imao slobodan dan.“

Dejmijana, koja je Jehovin svedok, rekla je: „Nakon što smo jednog dana ušli u autobus, naš vozač je rekao da želi nešto da nam kaže. Rekao je da je vozio oko 4 000 Svedoka po celom Njujorku. ’Svi ljudi imaju neke svoje bubice‘, rekao je on, ’ali vi ste prevazišli razlike i radite rame uz rame. To je predivno!‘ Takođe je rekao da voli da razgovara s nama.

„Kada je to rekao, jedna žena u autobusu ga je pitala: ’Da li volite kada pevamo?‘

„On se na to od srca nasmejao i rekao: ’Kako da ne! Hoćemo da počnemo s pesmom 134?‘“ a