U Manilu su 14. juna 1947. brodom stigla tri čoveka – Lorenso Alpiče, Erl Stjuart i Viktor Vajt. To su bili prvi misionari na Filipinima. Oko mesec dana kasnije, pridružio im se Nik Skelparik, brat koji je takođe završio školu Galad.

Ova braća su primila odličnu obuku i bila su spremna da prionu na posao. Tamo je već bilo 2 400 revnih objavitelja koji su propovedali širom zemlje. Do 1958, posle samo 11 godina, prosečan broj objavitelja se udesetostručio i prešao je 23 000. Danas, nakon 75 godina otkako su misionari stigli u ovu zemlju, taj broj je porastao na preko 230 000.

Dolazak misionara nije bila slučajnost. Dva meseca pre toga, tadašnji predsednik korporacije Watch Tower Society, Natan Nor, bio je na kongresu u Manili koji je trajao od 31. marta do 2. aprila 1947. Brat Nor je tada rekao prisutnima da će uskoro doći dobro obučeni misionari iz škole Galad i da će im pomoći oko organizovanja propovedanja. Bila im je potrebna pomoć jer se nedavno završio Drugi svetski rat koji im je opustošio zemlju.

Poslednjeg dana kongresa se u zalivu Manila, u blizini nasukanih ratnih brodova, krstilo njih 151. Kasnije tog dana brat Nor je izneo javno predavanje pod nazivom „Radost svih naroda“ pred publikom od 4 200 ljudi. Govor je prenošen putem radija tako da ga je čulo na hiljade njih širom zemlje. Braća Nor i Henšel, koji su došli iz glavnog sedišta, hrabrili su braću i podsticali ih da revno i na organizovan način prenose dobru vest.

Brat Denton Hopkinson, koji kao misionar služi na Filipinima od 1954, opisao je prethodnih 75 godina službe u ovoj zemlji rečima: „Ti prvi misionari koji su stigli 1947. odigrali su ključnu ulogu u osnivanju skupština i pripremanju braće za ogroman porast koji je usledio.“

Zahvalni smo nebeskom Ocu Jehovi što blagosilja trud svojih slugu, kako na Filipinima tako i u drugim krajevima sveta (Isaija 60:22).